Jovan Divjak o 2 maju 1992 godine

Ujutro, 2. maja, predsednik Izetbegović sa državnom delegacijom RBiH, posle završene međunarodne konferencije u Lisabonu, gde nisu usaglašeni stavovi oko budućnosti RBiH, avionom Evropske zajednice poleće za Sarajevo. Sarajevski aerodrom je pod kontrolom JNA, pa je bila upitna sigurnost sletanja, ali lord Karington, jedan od pregovarača o prekidu rata, garantuje bezbednost državne delegacije. Posle mnogih peripetija – izmedju dilema da li leteti do Sarajeva, hoće li biti zabrane sletanja, do želje Alije Izetbegovića da se sleti u Zagreb, avion napokon, ipak sleće na sarajevski aerodrom, u popodnevnim satima. Tu nastaje prava drama. Naime, posle sletanja aviona vojnici JNA odvode predsednika Predsedništva RBiH Aliju Izetbegovića i ostale članove delegacije do aerodromske zgrade, gde ga, pored ostalih, prima komandant 4. Korpusa JNA Vojislav Đurđevac. General se izvinjava što zadržava delegaciju, »jer je u gradu haotično stanje i postoji opasnost za Vašu bezbednost, pa je odlučeno da Vas zadržimo kod nas dok se ne smiri situacija.« I pored žestokog suprotstavljanja ovoj odluci od strane Izetbegovića i Zlatka Lagumdžije, jednog od članova delegacije, svi su na silu odvedeni u kasarnu JNA u Lukavici.

Nas desetak u kancelariji dežurnog u Operativnom centru Štaba TO bilo je prikovano uz televizor od 20:00 do 23:00 sata. Sa velikim uzbuđenjem pratili smo posredovanje Senada Hadžifejzovića između visokopozicioniranih oficira JNA, koji su zatočili Izetbegovića. Povremeno sam u pogledima ovih zabrinutih ljudi odgonetao o čemu i šta misle. Imao sam utisak da su svi oni, uostalom kao i ja, bili zabrinuti za sudbinu Alije Izetbegovića. U beležnici sam gotovo stenografski vodio pribeleške najinteresantnijih delova rasprave vođene na dnevniku TV Sarajevo.

U prvom telefonskom kontaktu sa Hadžifejzovićem Izetbegović traži da razgovara sa nekim iz Predsedništva:
- Ja bih trebao da razgovaram sa nekim iz Predsjedništva, da ugovori prekid vatre. Ovdje su spremni da obustave vatru......Sa generalom Kukanjcem sam razgovarao telefonom. Vojska želi da se izvuče iz grada u pravcu Lukavice.

Evo, mislim se, odgovora, radi čega je JNA zarobila Predsednika. Međutim, ne mogu da dokučim kako je Alija Izetbegović siguran da će ta vojska obustaviti vatru, izaći iz grada i pustiti njega na slobodu.

Izetbegović vodi razgovor sa Ejupom Ganićem, članom Predsedništva RBIH.

Izetbegović: "....Ja sam došao prije sat i po na aerodrom, a tada me vojska dovela ovdje u Lukavicu. Ejupe, šta se dešava?"

Ganić: "Vojska gađa grad! Ovo je agresija, ovo je nevjerovatno! Od 12 sati gađaju. Pogođen je Dom sindikata, Skupština, relej na Humu."

Izetbegović, skoro ljutito odgovara Ganiću: "Oni tvrde obrnuto."

Ganić, veoma uzbuđeno produžava: "Alija, ovdje su novinari, ovdje je domaća javnost, međunarodna javnost! Pobogu, brate, ovdje padaju granate, rakete!!"

Izetbegović, kao da nije u potpunosti čuo Ganića, kaže: "Oni traže da im se omogući prolaz ka Lukavici."

Ganić: "Pa, ko im brani.....Zašto ti ne dođeš u Predsjedništvo?"

Izetbegović: "Zato što mi ne daju da dođem. Zato što sam prisilno doveden u Lukavicu."

Izetbegović, malo kasnije ponovno insistira: "Neka se vojsci omogući da ide iz grada prema Lukavici."

U razgovor sa Izetbegovićem sada se uključuje Stjepan Kljujić, član Predsedništva:

Kljuić: "Predsjedniče, saslušaj me, Stjepan Kljujić govori. Prvi preduvjet koji moraš postaviti Đurđevcu (komadant Sarajevskog korpusa – op. a.) je da prekinu paljbu po gradu."

Izetbegović:"Naravno."

Kljuić: "I drugi preduvjet, da te dovedu u grad! Prekid vatre sa naše strane je uspostavljen! Omogućit ćemo vojsci povratak cestom i putem kojim je došla. Sada je 25 minuta do 9. Pola sata im dajemo da te dovedu u Predsjedništvo."

Ganić, dodaje: "UNPROFOR da tebe dovede. Ovdje, u Predsjedništvo, Alija!"

Kljuić: "Neka naredi Đurđevac prekid vatre. Mi smo svojima naredili."

Dok je na ekranu fotografija Alije Izetbegovića, čuje se njegov glas:

Izetbegović: "Naredite im da prestanu pucati!" (to, vjerovatno, govori generalu Đurđevcu). "Naredite im, generale, preko radio-veze, da prestanu pucati! Naredite im, generale, naredite! Sa naše strane se ne puca. Neka čuju građani, ovu poruku..." (glas je sada mnogo jači i naredbodavniji) "Neka omoguće, svi, kretanje vojske!"

Ko u ovom času može čuti Predsednika RBIH kad u pola grada nema struje, kada su građani, u strahu od granata, sakriveni po podrumima pretvorenim u skloništa

Kljuić, veoma temperamentno govori u mikrofon: "Nema kretanja, Predsjedniče, dok ti ne dođeš ovamo. Molim te, Predsjedniče, ti si uhapšen. Ti si predsjednik države. Nema izlaska nikome dok se ti ne pojaviš u Predsjedništvu."

Hadžifejzović obaveštava Aliju Izetbegovića da su u studiju ministar odbrane Jerko Doko i član Predsjedništva Fikret Abdić i pita: "Ja Vas molim da nam objasnite kakav je Vaš položaj u Lukavici."

Izetbegović: "Ja sam ovdje, praktički, zarobljenik." I posle kraće stanke čuje se ponovno glas : "Evo, general Đurđevac kaže da nije tako."

Hadžifejzović se obraća Đurđevcu: "Gospodine Đurđevac, Senad Hadžifejzović pored telefona. U direktnom smo programu, gospodine generale. Ja sam bio vaš vojnik prije deset godina. Bili ste mi prije deset godina kao roditelj, jer sam bio vaš vojnik godinu dana. Hoćete li mi reći kakav je status gospodina Izetbegovića u vašoj kasarni?"

Đurđevac: "Tuku nas po kasarni. Tuku nas opasno. Ako imate imalo smisla za humanost, zamolite ove da prekinu paljbu. To su nevini mladići. Ja sam prekinuo svaku vatru!"

Hadžifejzović pokušava da užarenu situaciju dovede do kraja: " Imate tu tačku dogovora, vi da prekinete vatru, da Teritorijalna odbrana BIH prekine vatru i da pustite predsjednika Izetbegovića."

Ipak, i dalje je trajala neizvesnost. Đurđevac se poziva na svoju humanost. (Sic!): "Ja sam samo humanista, ali ovo je više nemoguće trpjeti. Molimo da nam se malo vjeruje, da se izvučemo iz grada Sarajeva...»

Hadžifejzović : "Pa, generale, imate garanciju Predsjedništva BiH da će put koji odaberete biti slobodan!"

Đurđevac, nervozno reaguje: "Niko nema autoriteta da obuzda ove ljude."

Komešanje je u kancelariji, ne čujem dobro šta kaže Kljuić, čujem samo zadnji deo rečenice : ".... za pola sata Izetbegović da bude u Predsjedništvu."

Đurđevac, autoritativno odgovara: "Predsjednik ne može iz bezbjednosnih razloga. On je ovdje najbezbjedniji sada. Ne prihvatam ultimatum."

U kancelariji dežurnog Operativnog centra graja nadjačava glasove sa televizora. Komentariše se Đurđevčevo "Ne prihvatam ultimatum.":

- Gledaj četnika! - kaže Delija.
- Nećemo ga mi moliti, idemo na Lukavicu!, ratoboran je Bilajac, junior.

Hadžifejzović nastavlja pregovore: "Generale Đurđevac, prekinite vatru sa područja Lukavice prema Sarajevu."

Đurđevac odgovara: "Uopšte se ne tuče iz Lukavice, već se Lukavica tuče."

Kljuić veoma uzbuđenim glasom prekida Đurđevca: "Nije istina! Evo i sada se tuče centar Sarajeva."

Đurđevac, ignorišući Kljuića, insistira na razgovoru samo sa jednim čovekom, sa Senadom: "Naš zahtjev je da nam se omogući: prvo, da prekinu sva borbena dejstva; drugo, da nam se omogući da izvučemo mrtve i ranjene, da se omogući izvlačenje iz komande i Doma Armije naših ljudi. Gospodin Izetbegović, koji je veoma razuman čovjek, ovdje je sa kćerkom, Lagumdžijom, bezbjedan i ništa im neće faliti."

Galama je u sobi dežurnog, pa ne mogu pratiti šta Hadžifejzović govori Đurđevcu: "..... u kojem je statusu gospodin Predsjednik u Vašoj kasarni?"

Đurđevac: "U statusu čovjeka koji treba značajno da pomogne da se vojska spasi, da se nevini životi izvuku, da se mrtvi izvuku."

Hadžifejzović i dalje pokazuje interes za sudbinu Izetbegovića: "Ja se nadam da Vi nećete, generale Đurđevac, na taj način riješiti problem što ćete gospodina Predsjednika držati u kasarni."

Đurđevac, očito u defanzivi, odgovara: "Ja sam dobio takvo naređenje, Senade! Nazovite generala Kukanjca, biće vam sve jasno. Zdravo!"

U kancelariju ulazi vojnik sa obezbeđenja i poziva me: "Traži Vas jedan teritorijalac."

Mladog čoveka ne poznajem, u civilnom je odelu, sveže obrijan, ne liči na teritorijalca: „Gospodine pukovniče, Vlatko Marković sa Jevrejskog groblja poslao Vam je ovo pismo i rekao da sačekam odgovor.“

Nervozno otvaram pismo, na brzinu pogledom prelazim sa rečenice na rečenicu. Na više mesta ponavlja se ista rečenica: "Zaustavili smo četnike na Jevrejskom." Traži da dođem među vojnike da im odam priznanje i dalje "..donesite nam municije, nemamo ništa, jer ako ponovno napadnu, nećemo ih moći zadržati."

Markovićevom vojniku obećavam da ću doći na Jevrejsko groblje čim pre budem mogao i da ću preduzeti sve mere da jedinica dobije municiju. Vraćam su u sobu dežurnog oficira i pratim "debatu" na TV Sarajevo.

Ganić se obraća Predsedniku: "Alija, molim Te, ne možeš donositi odluke dok ne dođeš u Predsjedništvo."

Izetbegović veoma odlučno odgovara: "Odluku o obustavi vatre mogu donijeti bilo gdje, ako hoću!"

Ganić: "Alija! Ti si pod pritiskom, nemoj da kloneš duhom, narod je uz tebe!!"

Izetbegović, umiruje Ganića: "Bez brige, ja sam ti rekao da imam jake nerve. Ne trebaš se za to sekirati uopće. Ništa neću narediti što neće biti uredu. Ništa neću narediti što će biti na štetu građana BiH. Budi bez brige."

Hadžifejzović i dalje insistira da Đurđevac dovede Predsednika u Predsedništvo. General, naravno, to odbija i navodi razlog zbog čega: "Nije bezbjedno. Tvrdim da bi na nas pucali i Švrakić i Juka Prazina i svi oni koji žele zlo Sarajevu ... stotinu je barikada. Senade, moramo pametno procjenjivati situaciju. Ja sam je procijenio i gospodin Predsjednik, koga veoma cijenim, uvažavam, ovdje je najsigurniji ..."

Čuje se glas Alije Izetbegovića (njegova fotografija je na ekranu): "Senade, ja ovdje nisam po svojoj volji, niti smatram da sam ovdje veoma siguran. Najsigurniji bih bio da se nalazim na svom radnom mjestu. Senade, ja sam jednostavno zarobljenik."

Ganić se ubacuje u razgovor Alije Izetbegovića i Hadžifejzovića: "Evo, autentičan glas komadanta Teritorijalne odbrane."

Hasan Efendić javno poziva na prekid vatre: "Pripadnici Teritorijalne odbrane! Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova! Prekinite vatru! Nemojte gađati ukoliko se ciljevi ne budu micali. Prekid vatre važi do 9.30 da se omogući gospodinu Predsjedniku da bezbjedno dođe do Predsjedništva."

Iz kancelarije u kojoj se nalazi Alija Izetbegović, u pregovor se uključuje pukovnik Agović i postavlja uslove pošto je uspostavljen prekid vatre. Glasni komentari prisutnih u kancelariji dežurnog nadjačavaju "debatu", Ne razaznajem o čemu se raspravlja. Molim za tišinu, čuje se glas Alije Izetbegovića: "Ganiću, imaš puna ovlaštenja, u moje ime, da naređuješ dok se ne nađem u Predsjedništvu. Sva tvoja naređenja su i moja naređenja. Mislim da je ovo što smo sada dogovorili razumna stvar. Neka se pokupe ranjenici. Neka Kukanjac krene prema ovamo, ja ću prema tamo, negdje ćemo se naći i razmijeniti."

Tog momenta prekinuta je telefonska veza sa kasarnom JNA u Lukavici. Odlučio sam da obiđem stražu koja je obezbeđivala zgradu Predsedništva i Štaba Teritorijalne odbrane, da ih upoznam sa situacijom u kojoj se nalazi vrhovni komadant Teritorijalne odbrane Alija Izetbegović. U spavaonici u prizemlju gde je smeštena straža njih dvadesetak bezbrižno spavaju, kao da se nalaze u mirovnoj misiji, a ne u ratu! Možda je to i dobro, lakše će podneti naredne dramatične sate i dane.

Sa komandirom straže idem u obilazak stražara na spoljnjem obezbeđenju. Pita me komandir: „Hoćemo li u napad na Lukavicu da izbavimo našeg Predsjednika? Tako se priča među vojnicima!“

„Mladiću, ne znam. Mislim da bi to bilo rizično i da bi Izetbegovića doveli u još težu situaciju. Nadam se da će prevladati razum i da će doći do razmene predsednika Izetbegovića i generala Kukanjca, pod nadzorom UNPROFOR-a i generala Kola Dojla (Coll Doyll). Treba nam trezna glava!“

U razgovoru sa vojnicima na straži vidim da su u potpunosti upoznati sa zarobljavanjem Vrhovnog komadanta. Ogorčeni su na UNPROFOR koji nije zaštitio Izetbegovića i dopustio da ga četnici zarobe. Svaki od njih osam na straži pitao je

„Zašto ne napadnemo kasarnu u Lukavici i izbavimo Izetbegovića iz četničkih ruku?“

„Čime, kako, sa kojim snagama i sredstvima izvršiti oslobađanje Izetbegovića, kada nemamo ni jednog tenka, niti jednu haubicu 150 mm?" - postavljam kontrapitanje. Ne dobijam odgovor. Nadam se povoljnom odvijanju situacije tokom sutrašnjeg dana, uveravam vojnike, a i samog sebe.

Dio iz knjige "Ne pucaj"  Jovana Divjaka  o 2. maju 1992.

Više o njemu i danima maja 1992 kojima je direktno svjedočio naš Jovo, pogledajte u ovome dokumentarcu:

Reklame