Knjiga Jovana Divjaka "Ne pucaj" - Rezervni sastavi policije odbijaju potčinjavanje (28.deo)

„Kriminal i anarhija su uzeli toliko maha, da me strah da ćemo, ako to ne počnemo energično suzbijati, još moliti četnike da dođu i zavedu red!“ 

* Jučer je palo 690 minobacačkih mina po Igmanu. Znaju da je tamo razmještena komanda i jedinice Armije, pa eto im živa mesa!.”

* S Rogoja nosim i divnu legendu trnovskog kraja, priču o Srbinu Čedi Domuzu, što nije mogao drugačije nego što je uradio: živeti i mreti među ljudima!

Crne se slutnje nadvijaju

29.oktobar 1992.
Odlučujem se za ponovni obilazak Igmana. U Delalićevom štabu me odgovoraju, Danju je opasno putovati automobilom. Dobili smo vest da su četnici krenuli tenkovima na Košćan. Ne pomažu upozorenja.

Ališpago (ili od milja Špago) je za volanom. Vozi pažljivo i smireno. Prolazimo kroz Bradinu. Vidim spaljene kuće. Pitam: “Ko je to uradio?”

“Ne zna se tačno, odgovara Špago. Ili neće da se zna. Poslije borbi u maju sa paravojnim jedinicama bosanskih Srba i četnika, naši teritorijalci su zauzeli selo i izbili na Ivan-sedlo. U tim borbama je oštećeno nekoliko kuća. Dva-tri dana poslije borbi u selo su uletijeli vojni policajci, koji su ga opljačkali i zatim spalili. Naši govore da su to uradili policajci HVO, njihovi da su to učinili muslimanski teritorijalci. Biće da je bilo i jednih i drugih.”

Iskren je ovaj odgovor. I logičan.
“To je glupost šta rade. Ljudima paliti kuće!? Ako ništa drugo, danas su ovde mogle živjeti izbeglice, a ne da se potucaju između Jablanice i Konjica.”
Špago me pita: “Gdje vam je pancir? Treba da ga stalno nosite, posebno kad krenete na Igman.”

“Nemaš ga ni ti! Šta onda meni vredi?” - kažem kroz smeh. „Usput, nikad mi ga niko nije ni ponudio, ali je istina da ga ja, verovatno, ne bih ni uzeo. Bosanac čo’jek!“

Špago ne odustaje: “Vi ga morate nositi! Vrijedite za tri ‘ljiljana’!”

Aha, baš smešno upoređenje, mislim se!

U logističkoj bazi trebalo je da me čeka Nihad Bojadžić, zamenik komandanta jedinice „Zulfikar“, kako bi osigurao bezbedan prolaz do Igmana. Nema ga! Komandant baze upozorava da je bez pratnje nesiguran put do planine. I Špago je protiv.“Tako mi je Delalić naredio.“ Tvrdoglavo ne slušam preporuke. Samo mi je trebalo da ispadnem kukavica pred ljudima koji se, ionako, svakodnevno susreću sa smrću! “Krećemo!”, naređujem „Povratka više nema!“

Put ide od kamenoloma do Lokve, pa iznad Kasatića, na otkrivenom terenu. U sumraku se već vide udaljena svetla Hadžića. Zbijam šale sa Špagom, pričamo viceve, razgonimo strah. Kad uđosmo u desni vidokrug oružja iz Hadžića, mahinalno se prikučih vozaču ulevo i glavu uvukoh u ramena. To će mi kao pomoći, šta li? Kad se konačno spustismo sa Karaule na asfaltni put nasta opuštanje, pa izgovorih besmislen ukor Špagi: “Vidiš, nema opasnosti! Jači smo i od straha „

Kapetan Muhamed Nogo referiše o borbenoj gotovosti jedinice, te izveštava da nedostaje ljudstvo, naoružanje i municija za aktivna dejstva, ponestaje hrane zbog velikog priliva izbeglica. „Njih treba nahraniti i nakratko zbrinuti i uputiti dalje ka Konjicu i Jablanici.“ – jada se Nogo. Dakle, situacija se ništa nije poboljšala od mog prethodnog boravka na Igmanu.

Odlučio sam da sadašnji boravak na Igmanu posvetim organizovanju inženjerijskog i vatrenog sistema odbrane, da utičem na organizovanje sadejstva između velikog broja sitnih jedinica i, posebno, pružim moralnu podršku komandirima i vojnicima. Jer, sjajni su borci ARBiH u vrletima Bjelašnice i Igmana! Zato, u toku noći krećem u obilazak Odreda Visoko, koji brani taktičko-operativni objekat Straište.

Amira (ne zapamtih joj prezime!), načelnik bezbednosti u odredu Visoko, dobila je zadatak da me upozna sa zadatkom i položajem koji brani jedinica. Povremeno, pod svetlom bateririje, uočavam njeno lice, glavu, stas. Deluje veoma ozbiljno, ali odlučno i energično. Niskog je rasta, sportski građena, hod muški! Kosa pod beretkom, žuta kao boja jesenjeg lišća u šumama Igmana. „Kako ste tako bujnu kosu smestili pod beretku?“ - pitam šaljivo. „Potšišao me limar kako bih svu kosu strpala pod beretku!“ - kaže šaljivo, ali ne primetih osmeh.

Dok obilazimo položaje tiho razgovaramo. Od nje doznajem da je diplomirana žurnalistkinja i predratni taksista! Ljuti se što vojnici u njoj i dalje gledaju samo ženu. “Nisam žena. Samo sam vojnik, kao i oni!” - oštra je Amira.

Ne slažem se i to joj kažem: “Neka ste vojnik, i treba da budete! Ali ste i žensko, i neka ste!”

U odredu je započela službu kao operativac. Sada je to što jeste. “Ne volim prebirati po ljudskim dušama i vršljati po papirima. Ipak, moram, služba nalaže!” Poštuje komandanta Odreda Alibegovića, pedesetogodišnjaka. Ranije se iskušao na nekim svetskim ratištima. Odličan je strelac.

“Brižan je starješina. Ne vodi nas nepromišljeno i čuva nam glave. Vojnici ga vole i poštuju.” Kakva divna satisfakcija za napore komandanta Alibegovića!

Imam primedbe na uređenje položaja odbrane na Stratištu. Urađeno je samo nekoliko zaklona i to samo za ležeći stav na čistini, bez grudobrana. Nemaju ni jednog bunkera, rova, saobraćajnice, skloništa. Na položaju dežuraju samo dva vojnika, ostali su u pripravi u nekoj napola porušenoj kući. Noć hladna, pa sede jedni drugima naslonjeni leđima kako bi se telima grejali. Vatru ne lože, bili bi pogodna meta za tenkovsku vatru sa Vidovca. Od protivtenkovskih sredstava imaju samo jedan RPG sa tri mine i jedan ručni bacač bez mina!? Komandir nije sa vojnicima. „Eno ga u hotelu!“ - referiše Amira.

Osećam da sam među vojnike došao u nevreme. Razbuđeni su, pa su mrzovoljni. Nešto im se popravi raspoloženje kada svakom dadoh po dve cigarete. Edib Šarić, kada sam polazio u obilazak Odreda Visoko, dao mi dve kutije „Drine“ – „da vam se nađu pri ruci“. Zna fakin šta treba vojnicima!

Obraćam se sanjivim vojnicima. Naglasak stavljam na značaj odbrane Straište za Igman i za Sarajevo. Ne znam da li su išta prihvatili od onoga što sam im govorio.

U povratku sa položaja prekorevam Amiru, ni krivu ni dužnu, zbog veoma lošeg stanja na položaju za odbranu. „Prenesite komandiru naređenje da mi se u 10.00 sati javi na raport. Očitaću mu bukvicu. Da li je svestan odgovornosti za ugrožavanje celokupne odbrane Igmana? O ovom stanju, Amira, izvestite komandanta Alibegovića!“

Amira vojnički odgovori: „Razumem, gospodine pukovniče!“, i ništa više od toga! Mislim da je njoj neprijatno što je borbeno stanje Odreda slabo. „Gospodine pukovniče, hvala što ste obišli vojnike, to je za njih veliki događaj. Uveravam vas da ćemo otkloniti sve slabosti na koje ste nam ukazali!.“ Amirin ženstveni i milozvučni glas pomogao mi je u trenutku da stavim pod kontrolu bes koji je izazvan stanjem na Straištu.

Stižem iza ponoći u hotel „Igman“, gde me čekao Edib Šarić, načelnik bezbednosti. TG. „Gospodine pukovniče, znam da ste umorni, ali molim da mi posvetite desetak minuta, kako bih vas informisao o stanju na Igmanu, koje je haotično i izmiče kontroli 1. korpusu, pa i Glavnom štabu.

„Na Igmanu se nalazi nekoliko jedinica koje samostalno, izvan sistema 'vladaju' na ovim prostorima.“ - počinje Šarić opis stanja. Šariću je nepoznata namena i uloga jedinice „Zulfikar“, te pod čijom je komandom! „To je elitna jedinica, komandant je Zulfikar Ališpago Zuka, a logističko obezbeđenje organizuje Senad Šahinpašić Šaja. Prehrambeni artikli, benzin, nafte, a posebno oružje i municija „prolaze kroz Šajine ruke“, tvrdi Edib i nastavlja: „Priča se da su „velike pare“ u pitanju. Novac je od naših izbjeglica iz Evrope i prekomorskih zemalja. Šuška se da dolaze od prijateljskih islamskih zemalja. I sve se to slijeva kod Šaje u Zagreb, u „Interkontinental“ gdje mu je centrala!“ - temperamentno govori Edib, ali ne iznosi još ni jedan argument sem trača! A, onda ponovno o jedinici „Zulfikar“. «Vojnici i oficiri ove jedinice javno se hvališu da su garda predsjednika Izetbegovića i da izvršavaju samo njegova naređenja i ničija više!“

„Ne znam koliko i šta znate o bojniku Mati Šarliji, zvanom Daidža. Za mene je on dokazani ustaša. Predstavlja se za Muslimana, porijeklom Hrvat. Bogami, veliki je Hrvat! Eto, taj čovjek ima dil sa Jukom Prazinom i Šahinpašićem. Za velike pare doprema oružje iz Hrvatske na Igman. Možda je to isto oružje koje je HVO zaplijenio ARBiH u Hercegovini?“ - pita Šarić i dovršava misao na sarkastičan način.

„Kriminal i anarhija su uzeli toliko maha, da me strah da ćemo, ako to ne počnemo energično suzbijati, još moliti četnike da dođu i zavedu red!“

A što se tiče Daidže, komandant Hrasničke brigade Fikret Prevljak ima oprečno mišljenje. Inače, kada je referisao o stanju na Igmanu, Ilidži i Hrasnici spomenuo je Daidžu u vrlo pozitivnom smislu. „Zahvaljujući Šarliji moja je brigada odbranila od četnika i zadržala pod kontrolom zonu koja nam je dodijeljena u odbrani grada. Teško naoružanje, minobacače, PAT i PAM dopremio nam je Daidža. Preko njega smo uputili na liječenje u Hrvatsku više od 50 ranjenika“. Jedan od njih dvojice nije u pravu. Ja to ne mogu da presudim.

Ne komentarišem Šarićeve stavove. Zbunjen sam i na ivici nepoverenja. Može li biti ovo istina? Naša istina? Teško se mirim sa tom mogućnošću. Šarića pažljivo slušam, a sa Delalićem ću prodiskutovati o valjanosti njegovih navoda. Ipak, zebem: “Šta ako je istina? Kako onda?”

Nastavak Šarićevog poverljivog monologa ne donosi ničeg utešnog. Reč je o famoznom odnosu Armije i policije. Rezervni sastavi policije odbijaju potčinjavanje komandi Armije.

“Komandiri stanica policije takav stav pravdaju sa - ‘tako (je) naredio ministar Pušina’! I ratna predsedništva su izvan sistema rukovođenja i komandovanja, čak znaju, iz samo njima znanih razloga ili interesa, da opstruiraju rad štabova i komandi.“ – pojašnjava Šarić. “Neću se začuditi ako jednog dana vidim kako borci odoše da sijeku drva za zimu ili da kose sijeno, ugledavši se na pojedince iz civilne vlasti, koji ‘hlade muda’ po Zagrebu!” - već ljutito i pretemperamentno Šarić oslikava zabrinjavajuće stanje na Igmanu.

Komandanti opštinskih štabova su neretko eksponenti civilne vlasti koja ih je postavila na tu dužnost. Oni opstruiraju stvaranje jedinica manevarske i prostorne strukture, ne učestvuju u borbama izvan opštinskog atara.

“Gospodine pukovniče, evo vam šlagvorta na ovo. U većini opština civilne vlasti su naklonjenije opciji ‘džihada’, očekujući veliku pomoć islamskih zemalja. Za šta se mi borimo? Za islamsku ili građansku republiku?” - pita Šarić. Ne očekuje moj odgovor. Zna ga! Ali, ne zna kako i šta dalje, pa mi na kraju monologa i postavi tako formulisano pitanje: “Pukovniče, kako dalje?”

“Jedino rešenje, Šariću, za sada je najavljeni izlazak Halilovića sa užim delom Glavnog štaba iz Sarajeva, na Igman. Ovde će biti u mogućnosti da uspostavi sistem rukovođenja i komandovanja na celoj slobodnoj teritoriji Bosne i Hercegovine. To, između ostalog, podrazumeva da će sve jedinice tipa Juka, Zuka i druge, ali i ratne sastave milicija, staviti pod komandu OS i ostvariti punu koordinaciju Glavnog štaba sa ratnim predsedništvima. Tajko će omogućiti svim činiocima oružane borbe da profesionalno i odgovorno urade svoj deo zajedničkog posla: oružane snage svoju zadaću u odbrambeno-oslobodilačkom ratu, a civilna vlast obavezu mobilizacije žive sile i tehničko-materijalnih sredstava, te logističko obezbeđivanje oružanih snaga,”

Edib se saglasio s mojim mišljenjem. Međutim, skeptičan je u pogledu Seferove ocene značaja Igmana za sveukupnu odbranu i deblokadu Sarajeva. Sumnja u izvodljivost ideje izlaska komandanta iz Sarajeva.

Odjednom, u hodnicima hotela zavlada užurbanost, galama se poveća i u toj kakofoniji usplahirenih pokreta i reči iskoči razgovetan glas, koji je nekom saopštavao novost: “Tenkovi iz Hadžića idu prema Brezovači.”

Tad se jasno čula potmula eksplozija iz tog pravca. Ediba ovo nije osobito dojmilo. Rutinerski je kazao: “To četnici gađaju iz voćnjaka u Gladnom polju iz topova-haubica. Idem da vidim o čemu se radi. Vidimo se ujutro.”

Jedva sam ga stigao pred vozilom, tipa 'kedi': “Hoću i ja s vama!”

Nije me odgovarao, pa smo odmah krenuli. Vozimo se put igmanskih Pala. Tik iznad Hadžića. U kišnoj noći, na klizavom asfaltu, po mokrom kolskom putu, “kedi” klizi sad na jednu, sad na drugu stranu, ja sve čvršće i čvršće stežem rukohvate u automobilu. Nakon tridesetak minuta vožnje sa prigušenim svetlima, zaustavlja nas straža. Također sa prigušenim baterijskim svetlom. Kontolišu nas i vozilo. Šabić im daje naše generalije. Upoznajem momke sa straže i krećem za jednim koji nas vodi na prvu liniju.

Nisam čestito ni zakoračio na mračnu stazu, a već se okliznuh na mokro lišće, padoh celom dužinom tela na tlo, pa se na leđima i stražnjici otisnuh niz padinu. Jedva se zaustavih kod neke breze. Svuda iz mraka, ili se meni postiđenom samo tako činilo, odjekivao je smeh. Dižem se, a jedan od vojnika me, kao, teši:

“To se i nama događa, gospodine pukovniče, iako smo ovdje dva mjeseca!”

Pažljivo saslušah Kasumovića, komandira voda na Palama. Svojski se trudi da mi, u skoro praskozorje, pokaže položaje srpske vojske. “Ovih dana su četnici baš nemilosrdni. Iz voćnjaka u Gladnom polju su večeras ispalili 14 granata iz haubice 155 mm. Jučer je palo 690 minobacačkih mina po Igmanu. Znaju da je tamo razmještena komanda i jedinice Armije, pa eto im živa mesa!.”
Dok to govori Kasumović rukom pokazuje dole, u mraku, položaje srpskih tenkova. Ima ih, po njegovoj proceni, oko dvadesetak. Da ga ne povredim u naporu da me što potpunije informiše, prešućujem da tenkove uopšte ne vidim. Mračno je, a moje oči više nisu mladalačke.

“Šta je sa tenkovima koji su krenuli na Brezovaču?” - pitam komandira, jer njih nikako ne spominje. “Bio je lažnjak! Stražar je primijetio pokret tenkova u Hadžićima i prebrzo reagovao. Dao je uzbunu. Nije sačekao i uvjerio se u kome su pravcu stvarno krenili.” Šabić asistira komandiru upadicom da se to dešava mladim vojnicima, malo iz straha, a više iz borbenog neiskustva.

Obišao sam kompletan položaj, prozborio sa svakim vojnikom pokoju reč, pohvalio njihovu hrabrost. Komandir me pozdravlja na rastanku i zahvaljuje na poseti. Na upit zašto mi se zahvaljuje, odgovara: “Gospodine pukovniče, vi ste prvi iz Komande iz Sarajeva koji nas obilazi i daje moralnu podršku da uspijemo u borbi sa četnicima”

U inspekciju jedinice «Zulfikar» stižem sa izvesnim predubeđenjem. Ono je posledica „poverljivog“ razgovora sa Edibom Šarićem, kome ova jedinica nije prirasla srcu. Međutim, u momentu prvog kontakta sa jedinicom menjam mišljenje.

Dočekuje me postrojen počasni stroj, pravi-pravcati vojnički stroj, poravnat po frontu i dubini. Na moj vojnički pozdrav „POZDRAV DOMOVINI!“ čujem složan i uigran u gromoglasni otpozdrav – “POZDRAV!” Strojem komanduje Nihad Ališpago, zamenik komandanta Zuke. Smotru vršim u prostorijama hotela “Mrazište” gde su smešteni. Brade vojnika sveže obrijane, dugmad sva na broju, propisno zakopčana, čizme izglancane, devojke uredne kose, nenametljivo našminkane, u čistim vojničkim uniformama. Milina gledati! Takvu jedinicu do sada nisam video u Armiji RBiH.

U spavaonicama, u kuhinjskom bloku i radnim prostorijama uočljivih slabosti nema. Cepidlačim, ali u duši sam zadovoljan što pred sobom imam tako ustrojenu vojsku.

Nihad saopštava kratak istorijat jedinice. Na Igmanu su od maja 1992. godine. Kroz nju je prošlo oko 600 boraca, s tim da ih danas ima oko 150. Vojnici su poreklom iz desetak većih bosanskohercegovačkih mesta (Bihać, Tuzla, Mostar, Zenica, Sarajevo i dr.), a 30 procenata sastava čine Sandžaklije. Zajedno su srednjoškolci, radnici, profesori, studenti. Dvadesetak je devojaka. Multinacionalna je jedinica. Do sada su učestvovali u svim borbama na Igmanu i u operaciji “Jug–92”. Imaju 16 poginulih boraca, najviše u napadu na Krupac, čak šestoricu. Ranjenih je 74.

Impresioniran onim što sam vidio i čuo, obratio sam se vojnicima emotivnim i vatrenim rečima: “Hoćemo, možemo i moramo osloboditi Sarajevo i Bosnu i Hercegovinu!” Interesuju me procene stanja na Igmanu, pa se upuštam u kraći razgovor sa komandirima. Juka, sarajevski intelektualac, procenjuje da neće biti ništa od deblokade Sarajeva spolja, ako se stanje na Igmanu radikalno ne poboljša.

Kako je život nepredvidiv! S dozom istinskog straha krenuo sam u obilazak jedinice, iz nje izlazim s novom energijom, “napunjenih akumulatora”. Njihovo poverenje u mene i podrška koju mi daju obavezuju, podstiču na još veću aktivnost i požrtvovanje. Ništa od Šarićeve sumnje u jedinicu!

Nihada nasamo, pri rastanku, upitah za sudbinu bolničarke Vesne. Nestala je prateći ranjenika u bolnicu u Hrasnicu. Govori se da je silovana, pa ubijena!? Iznenađen mojim pitanjem. Odgovara: “Tačno je da je nestala. Sumnjamo da je pobjegla svojima. Poduzimamo sve da doznamo istinu. Zasad nemamo nikakvih tragova. Izvijestiću vas čim nešto saznam. “ Bio je veoma ubedljiv.

Posle obilaska jedinice „Zulfikar“ krećem sa Vehbijom Karićem i njegovim sinom u obilazak Opštinskog štaba Trnovo.

Beležim već hronični, do bola uobičajni spisak problema: nemaju municije (“imamo samo po jedan borbeni komplet pješadijske municije”); nije regulisano logističko obezbeđenje; svega 50 procenata boraca uniformisano; nema sredstava veze, goriva, vojnostručnih kadrova, nema..., nema ... Pa i onog što bi moglo biti, nema, ili ga ima malo, okrnjenog. Morala!

Na samom vrhu Rogoja, u blizini porušenog motela, utrkujući se u priči, grupa vojnika nam pripoveda o hrabrosti Čede Domuza. Kakav je to junak bio! Pripadao je rezervnom sastavu policije. Nenametljiv i skroman izvan borbe, u borbi prava suprotnost - energičan, hrabar, eksplozivan. Na trnovskim bojištima uvek prvi u napadu, u odstupanju poslednji, dok se svi ne izvuku na pogodniji položaj. Bio je neumoran. Danima nije silazio sa položaja, na više nego zaslužen odmor.

“Ovdje se osjećam najbolje i najsigurnije” - zapamćene su Čedine reči. U predasima borbi voleo je šalu, vic i priču o svojoj ženi Vesni, kćeri i sinu. “Samo da se ‘ovo’ što prije završi, da se vratim porodici!” - bila je njegova neskrivena želja. Za hrabre govore da ih “prati sreća!” Da je tako, Čedo bi bio uz svoje najbliže. Nije. Poginuo je jednog ranog jutra kada je izlazio na položaj, u smenu svojim saborcima. Tek što je zakoračio u zaklon, pao je ničice na tlo, pogođen metkom u čelo. Miralem, Čedin saborac i drug, nadgrađuje ova kazivanja patetičnom dodatkom “da su i ptice tog momenta zanijemile, a naš Vučko zaurlao da mu se pasji urlik čuo do Trnova. Takav je Čedo bio... “

Suton se počeo spuštati kada smo se sa Rogoja vraćali na Igman. U meni je narasla bojazan hoće li ovi hrabri ljudi, prekaljeni u borbama za Trnovo, snaći snage i mogućnosti, jer hrabrosti im ne nedostaje, da odbrane položaje zavučene u dubinu neprijateljske teritorije. Treba im hitno pomoći. Tražiću od Glavnog štaba stručne kadrove da im pomognu u planiranju i organizovanju odbrane. Upozoriću komandanta Halilovića na važnost ovog kraja za odbranu, a i za deblokadu Sarajeva.

Odavde nosim i divnu legendu trnovskog kraja, priču o Srbinu Čedi Domuzu, što nije mogao drugačije nego što je uradio: živeti i mreti među ljudima!

Bore oko očiju (Dnevnik bosanskog vojnika) - 25 dio - KAKO JE LAHKO BITI KOMADANT

Nakon povrsnog pretresa kuca, organizovali smo liniju ispred naselja. Pucnjava iz svih dijelova grada je dopirala do nas. Moj pogled je bio uperen prema Mrkovicima. Cekao sam da se pojavi zastava sa ljiljanima. Umjesto zastave vidio sam dim od granata koje su padale po nasim polozajim. Do nas su stizale oprecne informacije o uspjesima branioca Sarajeva. Kurir se kune da je vidio zastavu sa ljiljanima na vidikovcu. Iz staba dolazi informacija da su nasi na Vracama. Izgledalo je kao da svi napreduje, samo smo mi stali ispod Zecije glave, zarobljeni ispred artiljerijskih polozaja na Borijama.

Pozvali su deset vojnika u jednu kucu. Komsija i ja smo bili medu njima. Dobivamo kratku naredbu - Izvrsiti diversantsku akciju u reonu Zecije glave. Mislio sam da se zezaju, pa sam se nasmijao. Pogledao me komadndant ili sta li je vec bio i ponovio strogim glasom. Naredba mora biti izvrsena!!!. Nisam mogao da da ostanem miran na to. Rekao sam mu, diverzija je iznenadna akcija, ovo sto mi sada imamo je frontalni napad.
Ponovio je "naredba mora biti izvrsena” - okrenuo se i izasao iz kuce. Koji kreten, pomislio sam u sebi.

Ostali smo u kuci da se dogovorimo kako da izvedemo ono sto je trazeno od nas. Sve mi je izgledalo kao da traze od nas da odemo i poginemo. Izabrali smo mog komsiju iz Zivinica da bude komandir. Bio je prirodni voda, stariji u prosjeku po deset godina od nas. Zamolio sam ih sve da se maskiraju granama od drveca. Svi su poslusali, niko se nije pravio pametan. Konacno smo bili spremni za pokret. Tada je dosao i onaj momcic sto me pitao za uniformu tog jutra. Zeli i on da ide ali nema puske. Pokusavamo da dobijemo pusku od nekoga, ali bez uspjeha. Kada smo skoro odustali, neko je ipak pristao da mu pozajmi pusku.

Cilj je bio ispred nas, na udaljenosti od 200 m vazdusne linije. Dok smo prolazili pored ljudi (ne mogu reci vojnika jer to oni nisu bili) buljili su u nas, kao da smo svemirci. Tek po neko bi rekao Sretno!! A sreca nam je bila potrebna kao nikada do tada…

Kako se ubijala mladost Sarajeva i oni koji su ih pratili na posljednji počinak

Nermin Divovic, ubijen snajperskim hicem od strane četničkog agresora 18. novembra 1994. godine

Teško se može govoriti o tome koje je prvo dijete ikada ubijeno u Sarajevu i njegovoj neposrednoj okolini u prvim danima rata, međutim to nam ne može biti prepreka da pišemo o tome ko je i na kakav način ubijao sarajevsku mladost.

U Sarajevo je rat stigao sa aprilom 1992. godine, već tada je sarajevsku mladost mahom koja je zagazila u dvadesete ubijao četnički agresor. 5. aprila 1992. poginula je u 24. godini života Suada Dilberović kao prva žrtva u opkoljenom Sarajevu. Smrt ove studentice medicine naškrinjila su vrata pakla za sarajevsku mladost.

Deset dana nakon njene smrti, poginuo je hicem iz snajpera mladić Samir Mešetović koji je igrao košarku s društvom na Pofalićima.

Pakao stradanja u Sarajevu se otvorio, sve učestalija granatiranja, snajperisanja, odnose život po život Sarajlija i onda dolazi maj 1992. godine. Taj mjesec će pokazati svu raskoš četničkog ratnog kodeksa. Kako nisu uspijeli u namjeri da osvoje grad, gnjev četničkog agresora najbolje su osijetili civili Sarajeva. Niko tada nije mogao zamisliti razmjeru zla koje će Sarajevo doživjeti u narednim godinama opsade, ali ni to da će neko napasti i sručiti se na jedno gradsko porodilište. Sarajevsko porodilište "Zehra Muidović"  koje se nalazilo na prvoj liniji odbrane, postalo je žrtvom bezobzirnog granatiranja, a bebe tek pristigle na svijet najstrašnije žrtve agresora. 26. maja 1992. godine, od ranih jutarnjih sati do večernjih sati, porodilište je zasipano različitim kalibrima granata dok je sve to pratio pješadijski napad agresora. Borci sa Koševskog brda, učinili su sve da odbiju neprijateljski napad, na kraju su i uspijeli u tome. Toga kobnog dana ubijeno je petero djece. Dok su ostala djeca njih 70, kao majke i osoblje, svoj spas od granata pronašli u podrumima porodilišta. Sutradan su evakuirane i premještene na Klinički centar Koševo.




Dok su se zbrinjavale majke i djeca na Klikiniku Koševo, Sarajlije su doživjeli prvi masakr u ulici Vase Miskina, tri granate usmrtile su 26 osobe, a ranile 108 ljudi dok su čekali u redu za hljeb. Najmlađa žrtva u tome redu bila je trinestogodišnja Emina Karamustafić.

3. jula 1992. godine na Kobiljoj Glavi ginu troje djece, dvije žene i dva muškarca u pokušajima da oberu trešnju. Tom prilikom ubijeni su Avdagić Fikret 1975 godište, Delalić Muamer 1974 i Mameledžija Adela 1978.

12. jula 1992. godine u masakru u Hrasnici gine četvero djece. Tog kobnog dana ubijeni su Azmir Brodarac (1976), Sanela Hadžiomerović(1979), Aldina(1979) i Admir Čolpa(1985).

Ubijanje djece je bilo najbolnije za Sarajlije. Nemoguće je bilo shvatiti razmjer mržnje koju su imali četnički agresori prema svemu nesrpskom u BiH, pa i u Sarajevu.

Jedna od najnečovječnijih stvari dešavala se u periodu od 1. avgusta 1992. godine kada je konvoj sa bebama iz Doma za nezbrinutu djecu Ljubica Ivezić napadnut. Tom prilikom ubijene su dvogodišnja Vedrana Glavaš i Roki Sulejmanović koji je bio star svega 16 mjeseci. Međutim to nije sve, na  sahranu ubijenoj djeci na groblju lav,  bačene su dvije granate i ranjena je baka ubijene Vedrane, Ruža Glavaš. Nastavak prakse da se granatama i snajperskim hitcima gađaju sahrane, nakon ovoga postala su ustaljena praksa četničkog agresora.



Zlu nikada kraja, granatiranja su donosila nove žrtve, a da agresor ne preza ni od čega pokazalo je i njihovo granatiranje bolnice Koševo.

A onda novi masakr nad sarajevskom mladošču, u svega par sati granate su ubile petero djece na Bjelavama, ovaj masakr desio se 10. oktobra 1992. godine.

Ginula je mladost Sarajeva, što od granata što od snajpera.

1. juna 1993. na Dobrinji, za vrijeme bajramskog turnira, dvije minobacačke granate ubile su 13. osoba, uglavnom djece, a ranili preko 80 osoba. Jedan od najmlađih ubijenih bio je Adel Selmanović.



30. jula 1993. godine u parku na Otoci ubijeno je dvoje djece, dvije žene i stariji čovjek. Irma Hadžimuratović, teško ranjena izmještena je u London u namjeri da joj se pomogne, tom prilikom njena majka Elvira je poginula. Borila se sa posljedicama teškog ranjavanja. Operacija po operacija, gotovo dvije godine tako, da bi preminula 1. 4. 1995. godine.




9. novembra 1993. godine u osnovnoj školi 1. Maj na Alipašinom Polju, ubijena je učiteljica Fatima Gunić sa svoje troje učenika. Nedaleko od škole istog dana, poginulo je pet osoba, a ranjene 42 osobe. Ubijanju djece u novembru 1993. godine nema kraja, pa su od posljedica pale granate ubijeno još troje djece u centru grada dok su se grudvala, dvoje ih je tom prilikom teško ranjeno.

Sarajlije nisu bile mirni ni u svojim domovima. Tako je 3. januara 1994. godine u samo jednom stanu nastradalo šest članova porodice Tatarević-Dragnić, među njima i dvoje djece.



22. januara 1994. godine još jedan masakr nad sarajevskom mladošču, ubijeno je šestero, a ranjeno devetoro djece dok su se igrali na snijegu. Tom prilikom poginuli su Indira  (1982) i Jasmina Brkovic (1989), Mirza Dedovic (1986), Danijel Jurenic (1981), Admir Subasic (1986).

4. Februara 1994. godine na Dobrinji gine devetoro ljudi u redu za humanitarnu pomoc, ukljucujuci i dvoje djece.

12. februar 1994. godine prvi put od pocetka opsade u Sarajevu, a da nije bilo mrtvih i ranjenih.

8. novembra 1994. godine ubijeno šestoro civila, od toga četvero djece, a 10 ranjeno.
24. maja 1995. godine u cjelodnevnom granatiranju Sarajeva, ubijeno 5 osoba, ranjeno 30, medju kojima i 20-mjesecna beba.

6. jula 1995. godine poginulo šest ljudi, među njima dvije djevojčice. U granatiranju naselja Alipašino Polje, ubijeni su članovi porodice Đorem: hena, Božo i njihova petogodišnja kčerka Magdalena.

U Sarajevu u 1425 dana njegove opsade, ubijeno je 1600 djece, ranjeno preko 14. hiljada. Oprostite nam što nismo mogli obuhvatiti sve jednim tekstom, naša namjera je bila da pokažemo na razmjeru zla jedne rigidne, fašističke i ubilačke ideologije, kakva je ideologija Četnika koji su kosili sarajevsku mladost, a i širom BiH.

Treba spomenuti dječiji pokret mira, ljubavi i prijateljstva po imenu "Djeca Sarajeva" koji su se potrudili da ubijena djeca Sarajeva ne padnu u zaborav i koji su bili inicijator izgradnje spomenika njima,  koji se podigao na lokalitetu Velikog parka, u centru naseg grada 2009. godine. Zahvaljujuci njima, ovaj djeca imaju svoj spomenik koji nas trajno sjeca na ono kroz sta smo prosli.

Spomenik ubijenoj djeci Sarajeva u periodu 1992-1995

Spisak ubijene djece Sarajeva mozete vidjeti ovdje.

Pamtimo jer moramo. Da se nikada nikome ne ponovi.

General Jusuf Prazina Juka – Kriminalac ili heroj?

Jusuf Prazina Juka (07.09.1962, Sarajevo – 04.12.1993, Eupen), bio je član Glavnog štaba Armije RBiH (ARBiH), ratni komandant Brigade jedinica za posebne namjene ARBiH te potom i zapovjednik Kažnjeničke bojne Hrvatskog vijeća obrane (HVO) u južnoj Bosni. Rođen je u radničkoj porodici, a otac mu je bio radnik JP Željeznice. Mladost je proveo u sarajevskom naselju Alipašino polje. Početkom rata Prazina organizuje i predvodi glavninu inicijalnog oružanog otpora, tako omogućivši stvaranje jezgre i ustroj Oružanih snaga.

Ratne zasluge

Odmah s početkom opsade Sarajeva 1992, formira odrede oružanog otpora gdje se ističe neustrašivošću i beskompromisnošću. U početku ratnog stanja, prije činovanja u oružanim snagama, Prazina formacijski obnaša dužnost generala pješadije i četvrtorangiranog oficira Armije. Najveći doprinos dao je na vojno-strateškom planu gdje aktivnostima svojih jedinica, koje su za prvih šest mjeseci opsade bile najjača vojna sila u Sarajevu, osigurava stanje status quo među različitim političkim frakcijama unutar grada, omogućivši tako stvaranje i komandno-štapski ustroj Oružanih snaga kao takvih.

Sukob s političko-vojnim vrhom

Prazina će u nekoliko navrata bezuspješno pokušati vođu Bordžijinih sefardskih kvislinga Aliju Izetbegovića nagovoriti na proboj opsade Sarajeva. Prazininom savjetniku za geostrategiju penzionisanom pukovniku Abdulahu Muminagiću, kog je Prazina impresionirao “rijetko viđenom inteligencijom i odlučnošću da zaštiti narod”, postaje jasno da je opsada bila održavana iznutra. Na to su upućivali defetizam i pohlepa među političkim rukovodstvom koje se borilo za kontrolu crnog tržišta, te obavještajni podaci o jasnom a neobjašnjivom nesrazmjeru u vatri i ljudstvu u korist ARBiH naspram opsadnih jedinica. Stoga Prazina s Izetbegovićem već krajem 1992 dolazi u otvoreni sukob koji kulminira nakon Izetbegovićeve pučističke uzurpacije vlasti od kolektivnog organa “Predsjedništvo RBiH”.

Motivi Izetbegovića

To je bio tek nastavak Izetbegovićevog predratnog subverzivnog djelovanja kojim je, nakon prijevremenog puštanja s odsluženja dugogodišnje zatvorske kazne za podrivanje teritorijalnog integriteta, unutarpartijskim spletkama primorao Fikreta Abdića da odstupi iz politike nakon što je ovaj na prvim parlamentarnim izborima 1991 osvojio apsolutnu većinu te time i mjesto u Predsjedništvu umjesto Izetbegovića.

Tako već u ljeto 1993. godine Izetbegović nastoji i vojno poentirati svoje tada već potpuno uzurpiranje političke vlasti, osvojeno poništavanjem volje birača i neovlaštenim napuštanjem ratne Platforme Predsjedništva. Na terenu, islamiziranjem ARBiH i drugim pritiscima Izetbegović nastoji privoliti nemuslimane da istupe iz redova do tada multietničke i multireligijske ARBiH. Komandant Prazina, koji je bio u miješanom braku sa suprugom Žaklinom, oštro se suprotstavio namjerama klana Izetbegovića da se oružane snage islamiziraju a Bosna podijeli što postaje jasan cilj Izetbegovića iz njegovih diplomatskih aktivnosti van zemlje koje su strateški išle otvoreno u smjeru da taj klan apsolutistički zavlada teritorijom s muslimanskom većinom.

Motivi vojne vrhuške

Osim s Izetbegovićem, Prazina ulazi i u neizbježan sukob s Izetbegovićevim najbližim saradnicima poput formacijskog generala Sefera Halilovića koji je poricao zasluge za stvaranje Oružanih snaga Prazini kao komandantu koji za razliku od Halilovića nije bio školovani oficir niti saradnik Kontraobavještajne službe JNA. Prazina se tako sukobio i s formacijskim generalom Mustafom Hajrulahovićem “Talijanom” koji je kontrolirao crno tržište opkoljenog Sarajeva u saradnji s pojedinim komandantima opsadnih jedinica s kojima je nadzirao protok robe i ljudi u i van grada. Procjenjuje se da se tokom opsade na taj način od stanovništva Sarajeva prisilno izvlačilo u prosjeku milion i po Njemačkih maraka dnevno, što će postati jedan od taktičkih motiva za prolongiranje opsade grada iznutra.

Atentat

Ti strateški sukobi postali su razlogom zbog kog će Prazinu zadesiti sudbina niza najviših komandanata ARBiH koji su pod nerazjašnjenim okolnostima poginuli u kratkom vremenskom periodu između ljeta 1993 i proljeća 1994, u narodnom sjećanju zapamćenom kao armijska sječa glava. Tako, nakon što spletkama kojima je ocrnjivan kao “pljačkaš” biva protjeran iz grada, Prazina se stacionira na planini Igman pokraj Sarajeva odakle planira partizansko ratovanje za proboj opsade, te poziva svoje i druge jedinice da mu se pridruže.

U međuvremenu, majstori spletki Izetbegovići uspijevaju u širenju glasina o generalu Prazini kao “kriminalcu koji krade šta stigne”. Međutim, u svim slučajevima oduzimanja imovine u kojima je Prazina bio lično odgovoran, radilo se o u međunarodnom ratnom pravu dopuštenoj pljenidbi za opskrbu te jedine istinski nezavisne probosanske oružane sile u uslovima ratnog stanja tj. suspendovanog civilnog prava i normi.

Izdan od strane najbližih saradnika, nepokolebljivi patriota general Prazina prelazi u južnu Bosnu, gdje pokušava ostvariti vojnu saradnju s Hrvatskim vijećem obrane kako bi organizovao gerilu za oslobođenje Sarajeva. Međutim ubrzo spoznaje da se niti HVO ne bori za proklamovanu multietničku i multivjersku Bosnu, iako su katolici velikom većinom podržali nezavisnost na referendumu.

Suočen s prijetnjama obavještajnih krugova koji su nadsistemski uticali na sve vojne i paravojne formacije u zemlji i koje su međusobno sukobljavali kako bi postigli klerikalnu podjelu teritorije za strane interese u antičkoj geotaktici “podijeli pa vladaj”, konačno napušta zemlju sredinom 1993.

Iskoristivši Halilovića kako bi se riješio Prazine, Izetbegović ubrzo po Prazininom izgonu na Igman smjenjuje Halilovića, 1. novembra 1993. Na čelo Armije, koju je do tad bio pretvorio u privatnu soldatesku pod njim kao diktatorom, postavlja odane pijune koji slijepo izvršavaju svaku njegovu naredbu pa i očito veleizdajničke, poput onih za pomenute likvidacije najviših oficira i komandanata koji nisu htjeli izdati.

Pronađen je ustrijeljen u jednom belgijskom kanalu na Novu godinu 1994. Tijelo je bilo neprimijećeno tri sedmice… Posljednji je put viđen živ u noći 3. decembra 1993. kada je zajedno sa svojim tjelohraniteljima izišao iz kuće. Grupica je krenula na turneju gradom, na piće i flipere u kafani Šljivo i bistrou Paradis. Kući se nisu vratili. Prema policijskom izvještaju, četiri tjelohranitelja su nestala, a prema tvrdnjama porodice – dvojica su otišla s Jukom, a druga dvojica tajanstveno su napustila kuću u Rue du Pontu narednog jutra.

Patrick Bishop je u Daily Telegraphu samo nekoliko dana nakon Jukine smrti, januara 1994, napisao: “Imao je lice osuđeno na smrt: dugo, poput tabuta. Čupa tamne kose iznad tužnih smeđih očiju. Njegovo je vitko tijelo pulsiralo zlokobnom energijom koja ga je u boju naprosto izvrtala po frontu dok su meci zujali pored njega – kao da je, skoro, molio za smrt. No, to je bilo u drugoj zemlji, na užarenim ulicama Sarajeva i snjegovitim padinama srednjobosanskih brda. Nikad ne bi pogodio da će ovako skončati, pod sterilnim natrijskim svjetlima autoputa u ravnicama Belgije.”

Sahranjen je na groblju Robermont, na brdu iznad Liegea. Njegov grob na muslimanskoj parceli doima se neprirodno dug, kao posljednje počivalište diva. Samo je 30 ljudi bilo na njegovom posljednjem ispraćaju. Jedan od njih to ovako objašnjava: “Ljudi se još plaše. Niko ne vjeruje da je on uistinu mrtav.”

I danas gradom kruže priče da je Juka i dalje živ.

Kažu da na njegovom belgijskom mezaru piše: “General Jusuf Prazina Juka”

Različite verzije

Postoji nekoliko verzija u vezi sa naručiocima i izvršiocima atentata na generala Prazinu. Po jednoj verziji i svjedocima, te rezultatima istrage belgijskih i njemačkih vlasti, Prazinu su 4. decembra 1993 na granici Belgije i Njemačke likvidirale plaćene ubice na osnovu naredbe dinastije Izetbegović. Među njima, kako će istrage pokazati, nalazili su se i Prazinini thelohranitelji.

Po drugoj verziji i svjedocima, koja je plasirana iz Beograda, atentat su organizovali i izveli pripadnici Francuskog bataljona međunarodnog kontigenta evropskih mirovnih snaga EUFOR pod komandom generala Phillipa Morillona, kao osvetu za likvidaciju dvojice francuskih obavještajnih oficira u ratnom Sarajevu.

Pošto su ove verzije međusobno isključive, izvjesno je da je barem jedna podmetnuta medijima od strane obavještajnih službi s ciljem zametanja traga. S obzirom na relativno visoku profesionalnost zapadnoevropskih organa gonjenja, kao i povezanost Izetbegovića s beogradskim intelektualnim krugovima bliskim Srpskoj akademiji nauka i umetnosti (SANU) koji su i izdejstvovali njegovo prijevremeno oslobađanje, vjerovatnije je da je beogradska verzija lažna tj. plasiranjem iste se štite domaći akteri odnosno činjenica da je Izetbegović za vlastiti interes radio na projektu SANU za zaokruživanje teritorija sa srpskom većinom.

Nova istraga

Pošto vlasti Kraljevine Belgije, suočene sa sabotažom istrage od strane vlasti u Sarajevu, nisu do kraja rasvijetlile pozadinu odnosno obznanile naručioce tog političkog ubistva iako za isto postoje svjedoci te jasan motiv u korist dinastije Izetbegović, i gdje je stoga tek nekolicina vinovnika osuđena i to na neznatne zatvorske kazne, njemačke vlasti su 2014 ponovo pokrenule istražne radnje o ovom nerasvijetljenom ubistvu. Sumnja se da su u isto umiješane bivše jugoslovenske kao i neke obavještajne službe islamskih zemalja.

Nakon šestogodišnje istrage policija je došla do zaključka da ga je ubila obavještajna služba BiH pod krinkom obračuna u podzemlju. Za javnost: Ubio ga je Mostarac Zijo Oručević, prema nalogu Senada Šahinpašića Šaje, problematična biznismena, bivšeg zastupnika u parlamentu Federacije BiH i dugogodišnjega kućnog prijatelja obitelji Izetbegović.

Porodica

Iza generala Jusufa Prazine ostali su supruga Žaklina i njihova maloljetna kćer, te sestra Vasvija i brat Mustafa. Nakon generalovog protjerivanja iz Sarajeva, komandu nad njegovim preostalim jedinicama preuzima Mustafa Prazina. Nedugo potom, jedinice se pod prisilom inkorporiraju u sastav Izetbegovićima lojalne vojske koja se 1993 pretvorila u soldatesku a Alija Izetbegović u diktatora de facto.

Knjiga Jovana Divjaka "Ne pucaj" - Svako na Igmanu ima svoj ‘film i priču’ (27.deo) (27.deo)

* u Prozoru, grupe vojnika HVO po gradu se šetaju polupijani, pevaju ustaške pesme, ulaze u trgovine hrane, uzimaju robu bez plaćanja, otimaju. Ne nekoliko mesta vrte ražnje s janjcima. Zastave sa ljiljanima su nasilno strgali sa zgrada, bacili na tlo i po njima gaze.

* Juka Prazina je sa jedinicom od pedesetak dobro naoružanih i opremljenih vojnika zaposeo hotel „Famos“ na Igmanu. Postavio je tri punkta gde samovoljno kontroliše one koji službeno izlaze iz Sarajeva ili se u njega vraćaju. Njegovi vojnici oduzimaju novac i druge vrednosti, čak i od izbeglica koje preko Grepka i Igmana idu ka Konjicu.

* Juka nas je ispratio do izlaska iz bungalova. U momentu kada sam sišao sa terase i zakoračio na snežnu stazu, oslovio me odozgo: “Komandante, ovo treba da nam nabaviš, umjesto što tu paradiraš!” Okrenuh se da vidim o čemu govori. U taj tren odjeknu zaglušujući prasak. Dim ovlada terasom. Istovremeno osetio sam tup udarac nekog predmeta pod levom lopaticom.

Sve će biti jasnije kad Sefer dođe na Igman

27.oktobra 1992.
Prenoćio sam na Igmanu. U osam sati ujutro, 27.oktobra, prisustvujem jutarnjem referisanju Taktičke grupe “Igman” ili TG–2. Atmosfera je ozbiljna, radna i, što je najvažnije, proticala je u pozitivnom “ozračju”.

Slika mnogo drugačija na one od sinoć. Ova komanda je dobro ustrojena i uvežbana. Na prisutne probleme gledaju realnije i objektivnije. Svesni su da od kuknjave i žalopojki nema ništa, nego „u se i u svoje kljuse“. Ovoj grupi patriota i veoma moralnih ljudi nisam morao „filozofirati“. Pohvalih komandu za do sada urađeno za odbranu Igmana. U nekoliko rečenica ponovih rečeno prethodnog dana na sastanku TG-1 i upoznah ih da će ovih dana na Igman izaći vojna elita na čelu sa Halilovićem i da će se vojno-politička situacija preokrenuti u korist ARBiH. Uz pravu „bosansku kahvu“ proveo sam još čitav sat sa ovim veoma pozitivnim ličnostima.

Sa Avdom Panjetom, u toku dana imao sam trosatni obostrano veoma koristan razgovor. Avdo je na Igmanu po nalogu Ministarstva unutrašnjih poslova sa zadatkom da koordinira policijske aktivnosti od Igmana do Glavatičeva i Bjelimića, te u dolini Neretve, Konjic i Jablanica. Upoznali smo se u Sarajevu početkom aprila, a zajednički smo regulisali ponašanje borbenih grupa 3. maja na trgu 6. april i u Dobrovoljačkoj ulici. U razgovoru iskazuje poštovanje i poverenje prema meni, pa su informacije koje mi je dao veoma značajne za borbenu gotovost komandi i jedinica između Trnova, Igmana, Bjelimića, Ivan Sedla, Konjica i Jablanice. „Gospodine pukovniče, dok sam boravio u Bjelimićima utvrdio sam da je odred nepopunjen ljudstvom i TMS, pa četnici mogu lako probiti odbranu i za tili čas evo ih u Glavatičevu!“

Hvala Panjeti to je veoma značajna informacija, koju mislim da ne zna Opštinski štab Konjic.

Veoma iskreno govori o slabostima policije na ovim prostorima („skoro se raspala!“) i njegovom nastojanju da ustroji novu strukturu i policijske stanice. Misli da je potrebno strogo preciziranje odnosa armije i policije, “pošto ovako više ne ide". „Mi smo jedinstvena oružana snaga i ne može biti dvojnog komandovanja, kao što je sada slučaj. U velikom broju kriminalnih radnji učestvuju, nažalost, i policija i vojska. Ne poduzimaju se mjere za zaustavljanje kriminala i kažnjavanje počinilaca djela.”

Upoznao sam Panjetu sa ponašanjem komandira policijske stanice u Konjicu Jasmina Guske i pretnjama kada je Juka Prazina bio na isleđivanju u komandi TG-1. Obećao je da će poduzeti sankcije zbog mešanja Guske u vojnička pitanja! Sastanak sa Panjetom rezultirao je dogovorom da u narednom periodu održavamo redovne kontakte i da se međusobno ispomažemo u cilju jačanja opšteg stanja borbene gotovosti i bezbedonosne sigurnosti pripadnika Armije i civila.

Juka Prazina je sa jedinicom od pedesetak dobro naoružanih i opremljenih vojnika zaposeo hotel „Famos“ na Igmanu. Juka se oportuno ponaša prema komandi TG-2 (Igman), samostalno upotrebljava jedinicu tamo gde on proceni, bez saradnje sa pretpostavljenom komandom, postavio je tri punkta gde samovoljno kontroliše one koji službeno izlaze iz Sarajeva ili se u njega vraćaju. Njegovi vojnici oduzimaju novac i druge vrednosti, čak i od izbeglica koje preko Grepka i Igmana idu ka Konjicu. Više puta najavljivao je deblokadu Sarajeva, „Samo meni dajte komandu, vidjećete, kako se to radi!“, poručivao je komandantu Haliloviću. Više, mnogo više štete nego koristi od Juke i Jukine jedinice na Igmanu.

Vehbija Karić, u dobroj, ali ipak „umišljenoj nameri“, traži da nas dvojica „obavimo službeno-prijateljski razgovor“ i da ga urazumimo. Taj Karićev naum logično se uklapao u način njegovog mišljenja, a i praktičnog delanja. U Sarajevu građani ga poznaju i po izjavama kao što su: „Grad ćemo deblokirati za mjesec dana!“ To ponovi najmanje jednom mesečno! „Evo nas na Ilidži do četvrtka!“(a izjavu da u utorak, dva dana pred „upad“ na Ilidžu) ili „sa našom artiljerijom možemo gađati Pale!“

Proizvoljnost njegovih povremenih izjava bila je poslovična. Neostvarena obećanja su imala negativan efekat kod građana Sarajeva. Zar nije pre dva dana obećao da će sigurno rešiti upućivanje jedinica iz Jablanice na ispomoć Prozoru? I vratio se neizvršenog obećanja! Eto, sada hoće da „urazumi“ Juku u mom prisustvu. Sastanak je organizovan u bungalovu koji u službene svrhe koristi predsednik Ratnog predsedništva Opštine Trnovo Muhamed Mulaosmanović.

Kariću sam prepustio da „ubeđuje“ Juku, a ja sam u drugom delu bungalova razgovaro sa predsednikom Opštine Trnovo. Odbio sam Karićev predlog da zajedno razgovaramo sa komantantom specijalne brigade ARBiH, jer znam za Jukin animozitet od 19. septembra 1992., kada sam podržao komandanta Halilovića u raspravi o „slučaju Prazina“! Početkom oktobra, na Rijeci, prilikom „mimoilaza“, dobacio je: „Ti si Seferov čovjek!“ Pametnom, dosta! Moje učešće u razgovoru otežale bi Karićevu ambiciju da ga „uvojniči“.

Razgovor je potrajao dugo. Karić nam je docnije rekao da je bio “veoma uspješan”. Juka je pristao da uključi jedinicu u borbu i prihvatio je potčinjavanje komandi Taktičke grupe “Igman”. Čestitao sam Kariću na uspeloj misiji. Nisam imao nimalo iluzija da će Juka održati reč. Kao pristojni domaćin, Juka nas je ispratio do izlaska iz bungalova. U momentu kada sam sišao sa terase i zakoračio na snežnu stazu, oslovio me odozgo:

“Komandante, ovo treba da nam nabaviš, umjesto što tu paradiraš!”

Okrenuh se da vidim o čemu govori. U taj tren odjeknu zaglušujući prasak. Dim ovlada terasom. Istovremeno osetio sam tup udarac nekog predmeta pod levom lopaticom. U Jukinim rukama razaznao sam neku pušku, bila je to, valjda, “nitroglicerinka”! Barutni gasovi su dobro opržili Karićevog sina i još nekog vojnika koji se tu zatekao. Bolno su opipavali svoja lica. Na dvadesetak metara dalje prepolovljen vrh jele njihao se na vetru. Toplina mi na leđima i u obrazima, ni kapi krvi. Bez ijedne reči, kao da se ništa nije dogodilo, nastavio sam stazom prema hotelu “Igman”, dok je Karić pomagao svom sinu Juka se cerio s “nitroglicerinkom” u ruci. Hinio sam mirnoću, a zapravo bio sam uplašen. Sa tom vrstom ljudi čovek nikad nije siguran, a najmanje u ratnim, igmanskim okolnostima.

“Dobro ste prošli!” - uveravao me lekar kad je pogledao ranu u ambulanti. Potkošulja je bila natopljena krvlju. “Srećom da ste imali na sebe vjetrovku i džemper. Da je parče metala pogodilo nezaštićen dio tijela posljedice bi bile mnogo, mnogo veće.”

Kad sam shvatio da sam izbegao teško ranjavanje, sretan, pođoh zbijati šale: “Da Juka ovo ne uradi, ne bih nikada saznao kakav je efekt ‘nitroglicerinke’! Nije svaka puška ubojita!”

Sa Igmana, vozim se sa Karićem zapadnom stranom planine, pored Malog polja sa olimpijskom skakaonicom. U vidokrugu su Žunovnica, Hadžići, Kasatići. Utunuo u vlastite misli, šutim, nije mi do razgovora, pod velikim sam pritiskom događanja na Igmanu.

“Da - rezigniram nemo - svako na Igmanu ima svoj ‘film i priču’. Rade svaki za sebe. Komanda TG “Igman” nema autoriteta, nije u stanju da objedini jedinice i da s njima komanduje sa jednog mesta, iz jednog štaba. Crna je perspektiva deblokade! Crna!”

Iz misli me prenuo glas vozača Abdulaha: “U principu ne vozim ovuda danju. Veći dio ovog puta je vidljiv sa položaja četnika iz Hadžića i sa Tinovog brda. Svakodnevno ga gađaju tenkom i jednom “pragom”. Ne snosim nikakvu odgovornost za eventualne posljedice!” - kaže ljutito. Vidim, na lokalitetu smo Karaule i ono što govori Abdulah je tačno. Nas dvojica smo ga prisilili na opasnu dnevnu vožnju, “na vlastitu odgovornost”, kako smo mu rekli, i sada, sa strepnjom, spuštamo se krivudavim šumskim putem od Karaule prema Lokvama. Malo docnije prolazimo kroz selo Lokve. Munara na mesnoj džamiji porušena, mnoge kuće su bez krovova, ali selo živi.

Sa Karićem svraćam do ratne bolnice u Suhodolu, u kojoj nikada ranije nisam bio. Pre rata je to bio Centar za obuku jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova.

27. oktobra 1992.
Danas je vojna delegacija ARBiH razgovarala sa vojnom delegacijom HVO u Prozoru. Delalić, u kratkim crtama, prepričava mi sadržaj razgovora. General Ante Prkačin i još jedan brigadir naizmenično su optuživali ARBiH da je prva počela sa provokacijama “hrvatskog puka” u Šćitu, Ripcima, Međugorju, Gračanici. Zbog toga je HVO aktivirao svoje jedinice, da bi zaštitili Hrvate od muslimanskog pritiska, proterivanja i pljačke. Kategorično odbijaju da se u Prozoru nalaze postrojbe vojske iz Republike Hrvatske.

Delegacija ARBiH predočila je delegaciji HVO precizne podatke o vojnoj akciji HVO, o granatiranju i paljenju muslimanskih kuća i proterivanju Muslimana pod pretnjom. Pašalić je insistirao na naređenju komande područnog zbora HVO kojom se zahtevalo da Muslimani predaju naoružanje, da se vojno sposobni stave pod komandu stožera i da se satnija, sastavljena od Muslimana, uputi na bojišnicu prema Srbima na Kupresu.

Delegacija HVO ostala je pri svojim ocenama događaja i tvrdim, tvrdoglavim stavovima, pa nije došlo do sporazuma. Novi sastanak je dogovoren za naredni dan.

Karić mi opisuje stravičnu sliku koju je doživeo u Prozoru. Grupe vojnika HVO po gradu se šetaju polupijani, pevaju ustaške pesme, ulaze u trgovine hrane, uzimaju robu bez plaćanja, otimaju. Ne nekoliko mesta vrte ražnje s janjcima. Zastave sa ljiljanima su nasilno strgali sa zgrada, bacili na tlo i po njima gaze. I generalu Prkačinu je bio neprijatan taj prizor. Pokušao je reagovati i dozvati vojnike na pristojno ponašanje, njihova je reakcija postala još ružnija. Zapevali su grlato: Gazi, gazi, balije!

Šta reći, kako reagovati na izjavu brigadira HVO Šiljega, komandanta područnog zbora HVO: „Mi nemamo što pregovarati sa Muslimanima, ovo je Herceg-Bosna i vi ovdje nemate šta tražiti!“

Jahić priča drugi detalj sa razgovora u Prozoru. S hrvatske strane je učestvovao i zapovednik 2. tenkovskog bataljona Hrvatske vojske major Jure Šmit. Rođen je u Nemačkoj, ali su njegovi roditelji Hercegovci. U sastavu tenkovske čete ima tenkove tipa “Leopard”. Imao je zadatak da obezbedi prolaz HVO za Jajce, ali su ga Muslimani omeli, nisu dopustili. Zato su preduzeli oštre mere protiv muslimanskih „pobunjenika“ u Prozoru. Kako te Šmitove “oštre mjere” izgledaju najbolje svedoče kuće u plamenu, upadi u kafiće, trgovine, radnje, otimačine, maltretiranja, protjerivanje više od 2000 Muslimana sa kućnih pragova. U dva dana je u Prozoru ubijeno 10 ljudi koji nisu Hrvati! Jahić je bio svedok gnusnog ponašanja dvojice pijanih vojaka koji su huliganski, nasilno gurali u kolicima jednu nasmrt preplašenu 10-godišnju devojčicu dok je bespomoćno plakala njih dvojica su se ludački cerekala!

Jahić misli da se sukob Armije s HVO može lako i brzo pretvoriti u sukob Muslimana i Hrvata. “Svi zaboravljaju činjenicu da je HVO već zaposjeo sve dominantne topografsko-taktičke položaje oko Konjica, Jablanice i Prozora. Na Risovcu imaju oko 300 vojnika, 8 minobacača 82 mm i 2 MB 120 mm, a na Boguševcu su rasporedili 8 komada MK od 82 mm. „Šta će oni tamo, samo dragi Alah zna!?” – zabrinuto govori Jahić.

Pri povratku u Konjic, delegacija je sretala izbeglice na traktorima s prikolicama, koje su se uputile u Jablanicu.

28. oktobar 1992.
U podne, održava se sastanak u Delalićevom štabu u Konjicu. Tema razgovora: smena Salke Zerema i postavljanje novog komandanta.

Pošto sam saopštio razlog održavanja sastanka, biranim rečima govorim o gotovo šestomesečnom pozitivnom radu Zerema na položaju komandanta Opštinskog štaba odbrane Jablanice. Ističem Salkove karakterne i moralne osobine i vrednosti. ...sa „toplog“ prelazim na „hladno“.

„Nepoznato mi je zbog čega nije izvršio naređenje, to, uostalom, sada nije važno!“ - razlažem situaciju u koju nas je doveo do sada veoma primeran komandant. Ne prihvatam Zeremovo obrazloženje kako je komandant Halilović naredio „prekid vatre“. „To, gospodine Zerem, nije značilo da se odustaje od pružanja pomoći Prozoru. Zbog Vas su, Muslimani u Prozoru ostali bez zaštite od nasrtaja HVO. Odluka da Vas smenimo nije doneta naprečac. U pitanju je neizvršenje naređenja, a rat ne priznaje sentimentalnost. Ovo treba da bude primer za zaoštravanje vojne discipline i odgovornosti u celokupnom sastavu ARBiH!».

Delalić pozitivno ceni Zeremov angažman do odbijanja naređenja. Ističe zaslugu Zerema u učešću jedinica OpŠO Jablanica u borbama na Igmanu, u Trnovu, Pazariću. I ništa dalje od toga! Zašto, Delaliću!?

Karić govori o situaciji na širem području od Ivan-sedla do Prozora, i dolinom Neretve, do Mostara. Prisutne su svakodnevne pretnje od HVO. “To što ste uradili ide u prilog HVO!” – Karić upućuje Zeremu oštru kritiku..

“Hvalite me najprije, a onda me smjenjujete!? Zašto?!„ - pita Zerem i odbija krivicu. Dodaje da nije imao podršku Ratnog predsjedništva Jablanice, pridržavao se Platforme Predsjedništva RBiH koja nije omiljena kod “ove vlasti”.

Nije mu svejedno, vidim, oseća se ponižen i uvređen. Drhtavim glasom, posle duže stanke, izjavljuje: „Ipak, mislim da sam morao poslati bar dvadesetak boraca kao moralnu podršku Prozorčanima. Dajte mi malo vremena da se odmorim, a poslije me angažujte prema vašoj odluci.”

Načas, pomislih da smo možda preoštri, da grešimo prema njemu. Iznenadnu sumnju u vlastitu odluku brzo nadjača misao da Zerem nije postupio patriotski i još se pri tome oglušio o osnovni princip na kome počiva svaka ozbiljna vojska, poštovanja naređenja. Alternativa tome je haos i anarhija.

Razgovoramo i o problemu izbeglica. Sada ih ima oko 10000. Vojno sposobni odbijaju raspored u jedinicama. „Nismo iz vaše opštine!“ - odgovaraju. Borci iz Prozora, njih 100-150, napustilo je jedinicu, a neće na raspored u jablaničke jedinice. Po gradu se priča da u Jablanicu narednih dana stižu mirovne snage – oko 200 španjolskih vojnika i nepoznat broj engleskih vojnika, poznati pod nazivom „pustinjski pacovi“.

„Kariću, znate li vi nešto više o ovome?» - pitam. „Ne, ne znam. I ja sam čuo priče. Informiraću Halilovića, možda on zna nešto više!“

Safetu diktiram zadatke: „konsolidovati i voditi odsudnu odbranu prema srpskoj vojsci i biti spreman za odbranu od HVO; formirati bataljon koji će ući u sastav brigade i smestiti ga u kasarnu; pristupiti obuci strarešina i jedinica, ali i civilnog stanovništva; poduzeti mere jačanja morala u jedinicama i poboljšati logističko obezbeđenje, posebno ishranu boračkog sastava.“

Jasno mi je da su ovo maksimalistički zahtevi i da je njihovo celokupno ispunjenje pretežak zadatak, ali okolnosti ne trpe relativiziranje. Zadaci su veliki, okolnosti su takve. Traže veliko pregnuće, ako se hoće opstati! Druge nam nema!

Tek što završismo višesatni razgovor sa Zeremom i Safetom, na referiranje dođe Fikret Prevljak, komandant hrasničke brigade. „Gospodo oficiri, šta i koliko vi znate o neuspješnoj operaciji 'Jug'?“ i ne čekajučći odgovor nastavlja:

„U napadu po istočnoj strani Igmana naše jedinice su doprle do Krupca i tu stale, a izvijestile su komandu da izvode uspješan napad na Papaze. Za to vrijeme četnici su uzeli Kijevo i bez metka zauzeli Orepak. Bilo je mnogo poginulih, a učinci su bili mali. Neko mora da odgovara za propuste u operaciji!” - insistira Prevljak, ali mu preko usta ne pređe ko je taj, “neko”?

Ja ne znam, kao što ne znam ni da je ova operacija ikada izvođena.

U daljem izlaganju komandanta očituju se dva problema: ponašanje jedinica HOS-a i Juka Prazina.

Iako je HOS početkom maja i juna odlično sarađivao sa komandom odbrane Hrasnica, u poslednje vreme više ne učestvuje u borbama. Hoće da napuste naselje i da sa preostalim Hrvatima odu u Kiseljak. Kao obrazloženje navode da ih Muslimani maltretiraju!? Prevljak odlučno demantuje valjanost takvog obrazloženja i navodi da je sām činio sve da Hrvati budu zaštićeni od bilo kojih neprijatnosti. Obezbeđivao im je hranu, drva i sve moguće činio za njih, ponekad više nego za svoje jedinice. Ali, ne pomažu argumenti ni ubeđivanja da ostanu, oni i dalje uporno insistiraju da se prebace u Kiseljak preko Ilidže.

„Gospodo, pomozite. Ne znam kako da postupim, kako da ih zadržim. Ilidžu, Hrasnicu i Sokolović Koloniju treba da brane i odbrane svi njeni građani, bez obzira na pripadnost naciji i religiji!“ - pravilno rezonuje Prevljak.

„Što se tiče Juke Prazine i njegovih 30-40 vojnika imam iste probleme kakve ste vi imali sa njim dok je tamo boravio!“ - podrugljivo će Fikret podvući 'dok je tamo boravio'. Komandant Halilović je zabranio Jukinoj jedinici da ulazi u Sarajevo, a i njegovim iz Sarajeva na Igman. „Često dolaze u Hrasnicu i Sokolović koloniju, pa po prodavnicama otimaju hranu i alkohol. Presreću na Igmanskim putevima izbjeglice i otimaju im lične stvari. Sumnjam da se drogiraju. Nisu poželjni na ovim prostorima! Eto vam što je starješina iz Glavnog štaba! Skinite nam ga s vrata!“ –„galantno“ nam Fikret preda Juku Prazinu!

Na vratima Delalićevog štaba mimoišli su se Prevljak i Avdo Panjeta. Sa njim razgovaramo o učešću policije u odbrani. Komandant Halilović insistira, s pravom, da se rezervni sastav policije stavi pod komandu ARBiH, dok se ministar Pušina tome protivi.

Delalić, Panjeta i ja u potpunosti smo saglasni da rezervni sastav policije, koji je 100% naoružan i opremljen, treba više da učestvuje u odbrani. „Evo, na prostoru Igman, Bjelašnica, dolina rijeke Neretve, ima veći boj policajaca bez stvarnog policijskog angažmana, dok Armiji nedostaje i ljudstvo i naoružanje. Ne znam zbog čega Sarajevo sprečava da se policijski sastavi stave pod komandu ARBiH!“

Ovo mišljenje i iskustvo Avde Panjete preneću komandantu Haliloviću; upoznaću i Jusufa Pušinu, ministra unutrašnjih poslova RBiH. „Zar ga treba ubeđivati da RBiH ima jednog nadmoćnog agresora, kojem se možemo uspešno suprotstaviti samo sa svim ljudskim i materijalnim resursima?!» - pitam se.

Razgovor sa Panjetom nastavljamo o stanju zatvora u Tarčinu. Tamo je zatvoreno oko 400 Srba osumnjičenih za ratne zločine. Složili smo se da treba hitno provesti postupak utvrđivanja pojedinačne odgovornosti svakog od zatvorenika. Sud u Konjicu nije nadležan. Delalić predlaže da nadležna institucija u Sarajevu donese odluku po kojoj se sud u Konjicu ovlašćuje da provede sudski postupak sa zatvorenicima u silosu Tarčina. Dokazanu krivicu pojedinca treba sankcionisati, ali one bez dokazane krivice treba odmah pustiti na slobodu. Nas trojica imamo jedinstven stav po ovom pitanju. „Važna je činjenica da komisija Međunarodnog Crvenog krsta nije imala bitnih zamerki o tretmanu zarobljenih ljudi kada ih je nedavno posetila u silosu u Tarčinu.“ – kaže Delalić sa pritajenim zadovoljstvom.

Večeras Arif Pašalić, komandant Mostarske brigade i njegov pomoćnik Safet Oručević referišu o stanju na prostoru Hercegovine i Mostara. Situaciju ocenjuju fluidnom; u vazduhu se oseća nadolazak bure! Po ustaljenom običaju, Pašalić ide „na prvu loptu“: “Mostar je zapostavljen od Sarajeva, a Glavni štab ne vodi nikakvog računa o Mostarskoj brigadi i odbrani ovog dijela Bosne i Hercegovine.”

Ovu tvrdnju komandant Mostarske brigade argumentira podatkom da su do sada iz Sarajeva dobili ukupno 220 pušaka!? Pašalić navodi da nije zadovolja. Hrvati su u Posušju zaustavili konvoj sa oružjem, tako da od očekivanih 800 pušaka nije stigla nijedna! Jučer su (27. oktobra – nap. autora) bili na razgovorima sa HVO u Grudama. Sastanku su sa hrvatske strane učestvovali Mate Boban, Jadranko Prlić, Slobodan Praljak, Velimir Stojić i drugi. Tema razgovora - odnosi Armije i HVO. Pašalić nije zadovoljan razgovorom. „Došlo je do žučne polemike oko toga ko je odbranio Hercegovinu od četnika.

Hrvati ističu da su već februara 1992. godine imali dobro organizovane postrojbe HVO, koje su se oružano suprotstavile jedinicama JNA. Omaložavaju ustrojstvo, opremljenost i sposobnost Armije RBiH. Smatraju da ona nije sposobna da se ozbiljnije suprotstavi srpskoj vojsci.“- kaže Pašalić Zatim nam navodi argumente koje je saopštio hrvatskoj delegaciji: sarađuju sa Srbima, zaustavljaju konvoje koji su namenjeni RBiH, plene naoružanje, municiju i drugu vojnu opremu, prisiljavaju Muslimane da predaju naoružanje i da se stave pod komandu HVO, da su snage HV i HVO nasilno ušle u Prozor, palile i rušile kuće Muslimana i proterivale stanovništvo iz grada.

Boban je na to odgovorio: «Ovo je Herceg-Bosna i u njoj vladaju naši zakoni i te zakone moraju poštovati svi koji su nastanjeni i žive na ovoj teritoriji. Kome se to ne sviđa, može ići gdje god mu je volja!”

Oručević, pomoćnik komandanta, deli zabrinutost sa Pašalićem. Sa zebnjom gleda na buduće odnose sa Hrvatima. Problem je što su dobro naoružani i opremljeni. Oficiri na najvišim dužnostima su bili profesionalci u Hrvatskoj vojsci. „Ako se HVO odluči za sukob kao onaj u Prozoru, naše mogućnosti za uspešan otpor su minimalne. Mostarski, stolački i nevesinjski odredi su popunjeni ljudstvom, ali su naoružani s minimalnim količinama oružja i vojne opreme.“ – kaže Oručević.

„Boban nam je u Grudama tvrdio da su Izetbegović i ARBiH dobili 8 miliona dolara od islamskih zemalja za opremanje muslimanske vojske. Možda je to propaganda, ali mi u Mostaru o tome ne znamo ništa i nismo dobili ni marke za odbranu!“ - rezignirano zaključuje Safet Oručević.

Sastanak je završen nejasnim zaključkom da se problemi rešavaju na nivou predsjednika Izetbegovića i Bobana, odnosno Glavnog štaba Armije i Glavnog stožera HVO, i da se izbegavaju sukobi i provociranja

Nigde kraja mom neznanju. Mene niko o odnosima sa HVO ne informiše i zato ponekad donosim odluke koje sa stvarnošću nemaju nikakve veze. Izmiču mi stvari što ih kao član Glavnog štaba moram znati kako bih profesionalno, i sa savešću, mogao da radim vojnički posao. Delom i od mojih odluka ovise životi vojnika i sudbina ove zemlje. Moram biti odgovoran i prema drugima i prema sebi. Mogu li to u ovakvim okolnostima? Tek iskustveno, sa terena, doznajem stvari od vitalnog interesa za odbranu zemlje. Zašto?

Komandant Halilović mora pod hitno da se nađe na Igmanu, u dolini reke Neretve, da ode do Gruda, da zaustavi ovu lavinu nedaća za ARBiH i RBiH. Pitam se da li su njemu poznate činjenice koje sam doznao ovih desetak dana? Ako ih ne zna, to ipak ne umanjuje njegovu odgovornost za haotično stanje. A ako ih zna, a nije preduzimao adekvatne mere, to gore po ARBiH!

Sve će biti jasnije kada komandant izađe na Igman, siguran sam u to.

Bore oko očiju (Dnevnik bosanskog vojnika) - 24 dio - ORASI U VRECI

Ustao sam i prikljucio se koloni koja se bila razvukla. Dosli smo do borove sume, tu su nas ponovo postrojili, ponovo govor, neki covjek je stao ispred nas, poceo je da prica kako ce Jukini i Vikicevi preko Poljina, Mrkovica, Barica da se spoje sa nama, onda cemo da idemo zajedno prema Palama, sve ce to da pada kao kula od karata. Gledao sam u njega i nista mi nije bilo jasno, niti sam znao ko mi komanduje niti koji je moj zadatak niti gdje idem.

Tacno u 6:00 su nam rekli da moramo uzeti Brusulje, naselje ispod Borija. Rasporedili smo se i krenuli naprijed. Imao sam osjecaj da jedino zhara raste na putu kuda sam se kretao, stalno sam isao kroz nju. Dosli smo konacno do nekog naselja. Od jednom sam dosao do nekog podzida, podigao sam se i vidio kucu ispred sebe, noge su mi se ukocile od straha, ocekivao sam rafal sa prozora. Bacio sam se nazad u zharu iza zida i cekao par sec. posto se nista nije desavalo ponovo sam ustao i polahko izvirio iza pozida, dogovorio sam se sa komsijom da ja krenem prema kuci a da me on pokriva iza podzida ako neko zapuca na mene.

Dosao sam do kuce, ali vidjelo se da je napustana. Zhara je bila najbolji zaklon u tom momentu pa sam ponovo uskocio u nju. Nakon 20 min, smo opkolili cijelo naselje, posto smo se uvjerili da nema nikoga, krenuli smo da pretresamo kuce. Tada je nastao problem, niko nije htio to da radi, jer su se bojali da nije neko ostao, i da ih nece prepoznati. Odluka je pala da mi koji nismo mjestani krenemo u pretres. Sa mnom je posao komsija i jos jedan momak, koji je imao samo pistolj u ruci, bio je visok oko 2m. Na jednoj kuci su vrata bila otkljucana, odgurnuo sam ih i rekao da cu baciti bombu ako ne izadju, tada sam zacuo neciji glas, napokon se na vratima pojavila jedna vrlo stara zena.

Posto je rekla da je sama, usli smo unutra. Bio sam gladan a u cosku je stajala vreca sa orasima, uzeo sam par oraha na sto je baba reagovala ljutito “ostavi to, imam i ja dijecu”!! upitao sam je, baba gdje su ti dijeca? Mirno mi je odgovorila da su otisli u Zepu. Tada sam skontao da baba i ne konta da mi nismo cetnici, pa sam je upitao "baba znas li ti cija smo mi vojska"? Kaze “znam sine nasa”. “Nismo baba nasa, mi smo Alijina vojska”.

Kontao sam da ce se nesto prepasti, ali nista, kao da joj je bilo svejedno, samo je gledala u mene i moju ruku u kojoj su bili orasi, ti orasi su joj izgleda bili vazniji i od samog zivota, nisam mogao vise da izdrzim njen zbunjeni pogled te sam bacio orahe nazad u vrecu. Pozvao sam kurira i rekao mu da vodi babu u stab, da je sklonimo. Nakon nekih 10 min, baba je konacno i otisla. Ljutito sam nogom sutnuo vrecu sa orasima, umjesto oraha razasula se municija po podu. Meci su zveckali po podu a ja sam buljio u njih i u svkom zveketu vidio koliko sam bio glup…

Ko su bili Vikicevi specijalci? - 22 dio - Jesu li Srbi mogli sravniti Sarajevo

I jesu i nisu.

 Zasto jesu:
 1. Imali su apsolutno dominantan, najpovoljniji moguci vatreni polozaj

 2. Mogli su dovuci iz Srbije materijalno tehnicka sredstva, npr. rakete, teske haubice 203 mm, fosfornu municiju ... koja bi vjerovatno uspjela zapaliti ako ne sravniti gotovo svaki objekat u gradu.

 Zasto nisu:

 1. Jer je Sarajevo veliki grad sa velimim brojem objekata od cvrstih materijala koje se ne ruse bas tako lako. Trebale bi im godine. Za Vukovar koji je dvadeset puta manji, i vecinom sastavljen od kuca od mekog materijala trebalo im je vise od pola godine.

 2. Jer bi razaranje i masovne zrtve uzrokovale apsolutnu mobilizaciju i fanatizam sto bi dovelo njihove pjesadijske polozaje u pitanje. U Sarajevu je nominalno bilo 40.000 ljudi pod oruzjem ali od tog broja je mozda 10% stvarno "pucalo".
 Prijetnja potpunim istrebljenjem bi dovela nasu stranu u ocajnicku situaciju gdje bi ljudi isli da ginu po svaku cijenu samo da se zaustavi unistenje. Svaki put kad se Sarajevo naslo u kriticnoj situaciji Srbi su izgubili neki dio teritorije. Zato su i u ratu pametno postupili i nametnuli nam strategiju pacifizacije Sarajeva.
 (O Srpskoj ratnoj strategiji pacifizacije Sarajeva i vezanja trupa opsirnije u nekom od buducih postova)

 3. Jer bi rizikovali gubitke na drugim ratistima.

 4. Jer bi to cijeli svijet vidio; to bi ubrzalo americku intervenciju sto bi onda ugrozilo njihova ratna postignuca.


 Konacno - sravniti ne znaci i poraziti.

 Moj je odred bio na Dobrinji ljeta '92 i sa drugim borcima ucestvovao u odsudnim operacijama odbrane.

 Intenzitet napada je bio bjesomucan, Dobrinja je bila potpuno odsjecenja a kako je bila "sravnjivana" najbolje se moze vidjeti golim okom sa aerodroma. I pored svega toga pjesadijski napadi su uspjesno odbijeni o cemu cu uskoro pricati.

 Zakljucak: Artiljerijska nadmoc ne garantuje pobjedu. Artiljerijska nadmoc je efikasna samo ako se uklopi uz ostale vojne elemente. Sravniti ne znaci pobijediti.

Patriotski blog "BOSNAE" - 7 dio - Kad bude Trebevic slobodan, bice i Sarajevo, a kad bude slobodno Sarajevo, bice i Bosna i Hercegovina

Na Trebevicu su prekjuce vodjene zestoke borbe. Bio je to jedan od najpaklenijih sarajevskih dana od pocetka rata u kome su borci Prve i Desete brdske brigade Prvog korpusa izdrzali jos jednu paklenu cetnicku ofanzivu na nas glavni grad.

 Juce smo bili na Trebevicu, na prvim linijama naseg fronta, koju drze borci Prve brdske brigade. U Komandi Brigade, u kojoj nije bilo komandanta Muje Zulica, a i nekih drugih celnih ljudi, culi smo da je tog dana na njihove polozaje od Coline kape, pa preko Vidikovca i dalje, palo vise od 1000 granata. Cetnicki napad je krenuo prekjuce oko osam sati. Nasi borci su izdrzali taj napad, vratili cetnike nazad, cak su gotovo doprli do Doma penzionera. Ubijeno je nekoliko cetnika, srusena njihova dva bunkera, unistena dva tenka i jedan transporter...

 A onda se dogodilo nesto sto jos nije vidjeno na ovim ratistima. Valjda svjesni toga da bi mogli izgubiti komunikaciju Pale-Lukavica, cetnicka artiljerija je pocela da zasipa i nase i svoje polozaje, jer su se tada na Trebevicu vodile borbe prsa u prsa. Od cetnickih granata ginuli su i nasi i cetnici...

 Do prvih linija fronta, gore, na Trebevicu, ide se novim, ratnim stazama. Ipak su one veoma opasne. S nama ide Asim Hodzic, pomocnik komandanta Treceg bataljona Prve brdske brigade. Usput smo i pretrcavali brisane prostore, penjali se strmim transejama i gledali svjeze kratere granata. Jedna granata napravila je neobicnu, dugu brazdu, poput tankog rasirenog krila. Bas kao da je tu ledinu orao plug, a ne granata.

 Stizemo do Coline kape, pa idemo dalje. Blizu je Vidikovac, ispod kojeg vise zice sarajevske zicare, a na zemiji razlupane metalne kabine koje su ko zna koliko Sarajlija prevezle do ovog cuvenog izletista. Suma je gusta, a duboke, sigurne transeje povezuju izuzetno dobro utvrdjene rovove nasih boraca. Stizemo pred jedan veliki rov - zemunicu u kojoj neki borci leze, a drugi sjede i odmaraju se. Tu su vec dva dana. Upisujemo njihova imena: Murat Sahinovic; zamjenik komandira cete, Ferid Durakovic, cetni starjesina, Mehmed Durakovic, komandir voda, Mustafa Mujan, Denis Karkelja, Salih Cemo, Izudin Skenderagic, Atif Demirovic Brada...

 - Vec pet-sest dana cetnici gomilaju velike snage na Trebevicu, stizu im novi tenkovi, transporteri - kaze Mehmed Durakovic. - Znali smo da se pripremaju za napad, pa smo ih i mi spremno docekali.
 - Prvi napad su izveli u petak, u zoru - kaze Murat Sahovic.
 - Napadali su i u subotu, a u nedjelju najjace.
 - Napali su nas citavom linijom fronta - veli Asim Hodzic.
 - Juce su najzesce kidisali od Vidikovca i Doma penzionera. Borci Prvog bataljona su vodili bliske borbe sa njima.

 Nedaleko od nas djeluje, cas po gradu cas po nasim polozajima, cetnicki PAT. Neprekidno u krosnjama drveca cvrkucu cetnicki rasprskavajuci meci. Pocinje, opet sasvim blizu, da bruji cetnicki tenk koji se pomice. Borce ni on narocito ne uzbudjuje. Pricaju kako je u nedjeljnim borbama prve cetnike, dvojicu njih, ubila jedna zena-borac, koja je uskocila u cetnicki bunker.

 - Kad bude Trebevic slobodan, bice i Sarajevo, a kad bude slobodno Sarajevo, bice i Bosna i Hercegovina - kaze Murat Sahovic.
 - Cetnici to znaju i zato ovdje neprekidno ucvrscuju svoje polozaje i atakuju na nase.

 Kada se nadje visoko gore u Trebevicu, a sasvim blizu cetnickih polozaja, covjek mora da se divi hrabrosti ovih boraca.

 - Mi smo prije cetnika zaposjeli Colinu kapu, a ona je jedna od kljucnih tacaka na Trebevicu - kaze Mustafa Mujan. - I ne samo da smo sacuvali ovu vaznu kotu, nego smo se pomjerili dalje oko hiljadu metara. Mi nazad nemamo kud, jer su iza nas nase kuce. Mozemo samo naprijed, uz Trebevic. I zaista, na ovom dijelu sarajevskog ratista sve su, uglavnom, mjestani. Njihove kuce i porodice su koju stotinu metara nize. Ovdje su, na ratistu, zajedno braca, ocevi i sinovi, rodjaci. Bas juce, zajedno su na polozaju bila tri brata Sahovica: Murat, Jusuf i Adem. Malo kasnije, gore, na polozajima, zatekli smo Jusufa i Murata. Bili su u rovovirna jedan do drugoga. Sva trojica su, inace, zajedno proveli na ovim polozajima sve ove paklene dane, kao sto su zajedno ratovali od prvih dana.

 Idemo dalje od rova do rova u kojima dobro naoruzani borci budno osluskuju sumove sa cetnickih polozaja, koji su toliko blizu da se nocu jasno cuje razgovor cetnika. Mnogo je novih i dobro utvrdjenih rovova. Koriste se i stari austrijski rovovi, ali samo povremeno. Sigurniji su ovi novi.

 - Danas je potpuno drukciji dan - kaze jedan od boraca iz dobro uredjenog rova. Zove se Senad Kemura. Stizemo i do saniteta koji je bukvalno na prvoj liniji. Tu je medicinski tehnicar Ibro Basaric
 - Kako je bilo juce? - pitamo ga.
 - Pakleno! Ovdje smo zbrinjavali ranjenike. Danas je, srecom, sve drukcije.
 U najudaljenijem rovu, prema cetnicima, zaticemo grpu boraca. Trojici od njili upisujemo imena: Meho Vuk, Kasim Efendic i Asim Smailbegovic. Borci su veoma dobro naoruzni, a u rovu s vrata se vide sanzeri municije.

 Cetnici sa raznih polozaja - sa cilja Bob-staze, Vidikovca, koji se sasvim blizu, pa i vrha Trebevica, otvaraju sve zescu vatru. Dok smo sa Vukom i Efendicem razgovarali u njihovom rovu, prilazi nam Ferid Durakovic i kaze da je ponovo naredjena puna pripravnost, da se ocekuje novi cetnicki napad. Vracamo se istom onom transejom kojom smo dosli i kojom su povezani rovovi nasih boraca. Ali sada su nasi borci bili cvrsto zauzeli polozaje i s oruzjem na gotovs.

 Sipila je kisa, a cetnici su pojacavali paljbu. U blizini je pala granata. Ipak, sretno smo se spustili niz strme i cesto opasne staze. Ratnici su ostali gore, da cuvaju vruce polozaje na Trebevicu. Bili smo sigurni da cetnici kraj njih nece proci.

Knjiga Jovana Divjaka "Ne pucaj" - Prva ratna zima neumitno dolazi (26.deo)

* Zvanični pozdrav u Armiji RBiH je “zdravo”, i tako treba da bude! O tome smo raspravljali svojevremeno u Štabu i, sećam se, Bilajac je bio najgrlatiji u zagovaranju pozdrava “selam alejkum!” Nije prošlo,... 

* Nekom kažem “Zdravo!”, drugom “Dobro veče!”, a onda, nesvesno, jednom ću “Selam alejkum!” Vojnik me upitno pogleda, pa će k’o iz puške: “Zdravo, ja sam Slavko!” Glasan smeh se razlegao rovovima.

* Gospodine pukovniče, na Igmanu nas ima sada oko 800, a front kojeg branimo iznosi 62 km. Vidite da su vojnici u farmericama, 30% ih nema čizme, 60% vojnika je u ljetnim odijelima, a snijeg je na Bjelašnici.

“Na ljutu ranu, stavi ljutu travu!”

25.10.1992.
Jutros su me probudile jake sunčeve zrake, uprkos gustini šalona na prozorima. Sedam je sati. Pred zgradom čujem razgovor radnika koji nešto kopaju. Čuje se i potmula grmljavina iz pravca Bijele. Jutro je sveže. Obavljam jutarnju toaletu i spuštam se u trpezariju, gde me čeka komandant Šerif Grabovica. Slušao je jutros vesti Radio Sarajeva. U Sarajevu je u toku jako granatiranje Alipašinog polja, Mojmilovog brda, Stupa, Kobilje glave, Starog grada. Ima 20 poginulih i preko 50 ranjenih osoba. Granate ne prestaju padati ni po Bihaću, Tuzli, Mostaru, Gradačcu, Olovu.

“Gospodine pukovniče, do kada će ovo trajati?” - pita me zabrinuto Šerif, premda i sām zna, siguran sam, da na to pitanje niko živ ne može odgovoriti.

“Dugo, veoma dugo!” - kažem da bih iz pristojnosti nešto kazao. “Možda, dok se u rat ne uključe vojne snage NATO-a. Dovoljno bi bilo da avijacija uništi važne vojne efektive srpske vojske, pa da se uspostavi vojna ravnoteža. Danas su oni u velikoj prednosti i sa tehnikom i logistikom. Znate i sami da nama manjka i jednog i drugog.”

Oko podneva, u Zejnilovom štabu  mučna situacija. Šabić nije još otišao u Prozor. Odlaganje povratka pravda prikupljanjem hrane, oružja i municije za Štab odbrane Prozora. Ne ide kako treba ni u Jablanici. Ratno Predsedništvo odbija naređenje da se jedinica pošalje u Prozor. Konjic još ne uspeva sprovesti naredbu o hitnom upućivanju boraca u Gornju Grabovicu. Traže kamione i gorivo za prevoz jedinice. Ljutito raspravljam sa Zejnilom o svemu. Objašnjava mi ovdašnju psihologiju ljudi, koji dobro čuvaju vlastiti prag, a nevoljno idu u borbu na teritoriji druge opštine.

„Nema koordinirane saradnje između štabova i ratnih predsedništava, postoji rivalitet, a ovi prvi umnogome zavise od volje i raspoloženja predsednika ratnog predsedništva!“ -  pojašnjava mi Zejnil stanje na terenu.

Putem radio telefona konsultujem komandanta Halilovića. Bez dvoumljenja naređuje: „Prisilite komandante da izvrše vaše naređenje. Ako ga ne izvrše, smenite ih i kaznite!“

Vehbija Karić traži da u Jablanici reši sa Ratnim predsedništvom upućivanje jedinice u ispomoć Štabu Prozor. Nevoljko prihvatam, jer neka ranija iskustva kazuju da je „jak na rečima, a neefikasan u praksi.“ „Gospodine Kariću, ako ste se prihvatili zadatka, nemojte se vraćati u Konjic dok jablanička jedinica ne stigne do Prozora!“ -  naređujem Vehbiji.

Nismo ni predahnuli, kad stiže kurir i donose obavest v.d. komandanta TG “Igman” Hajrudina Hasanovića. Čitamo: “Obavještavam Ratno predsjedništvo SO Trnovo, SO Hadžići i SO Hrasnica da komanda TG “Igman” i jedinice kojima komandujemo od danas nisu (više) u mogućnosti da bezbjedno čuvaju Igman. Sa Igmana je iz opština Novi Travnik, Visoko, Gornji Vakuf otišlo oko 270 ljudi, a zbog događaja u ovim opštinama i nakon (uprkos – nap. autora) svakodnevnog traženja (od) Vrhovne komande da se na Igman upute jedinice i njihovog obećanja, to ni do danas nije ispoštovano. Igman je zaobiđen i u logističkom smislu, tako da je opstanak ove komande besmislen. Na Igmanu se sukobljavaju i interesi pojedinih ljudi iz Glavnog štaba, kao i susjednih opština. U tom smislu predlažem hitan sastanak komande TG "Igman”, ratnih predsjedništava Hadžića, Hrasnice, Trnova (po jedan član), komandanata opštinskih štabova ovih opština, predstavnika Glavog štaba Vrhovne komande i komandanta TG–1.”

Ovako napisana informacija nije mi u potpunosti jasna! Verujem da je situacija na Igmanu složena i konfuzna. Slažem se da treba održati sastanak u navedenom sastavu, ali prethodno trebalo bi obaviti izvesne predradnje, da bi sastanak bio svrsishodan i uspešan. Komandant TG “Igman” je morao izvršiti analizu aktuelnog stanja, istaknuti probleme, predložiti rešenja kako da se prevaziđu i u pismenoj formi ih priložiti uz poziv za sastanak. Tako bi delovali poticajno na pozvane da se kvalitetno  pripreme i daju doprinos rješavanju problema.

Ovo razmišljanje o sadržaju „obavesti“ Hasanovića komentarišem sa Zejnilom. Slaže se! „Znam da je stanje logističkog obezbeđenja katastrofalno. Veći deo materijalnih sredstava koje mi stigne u skladište TG-2 u Čelebiće prosledim na Igman. Stanje se može bitno promeniti ukoliko se logistička baza u s. Krupa više angažuje u snabdevanju jedinica u Igmanu. Inače ova baza je u nadležnosti Glavnog loističkog centra u Visokom, pa bi Glavni štab trebalo da se više uključi u rešavanja pitanja logistike u dolini reke Neretve i na Igmanu.“ -  Kaže Zajnil. Za mene su ovo prve spoznaje o načinu logisticiranja na Igmanu.

„Gospodine pukovniče“ -  nastavi Delalić - „Predlažem da posetite skladište TG-2 u Čelebiću i logističku bazu u Krupi, kako bi poduzeli radnje za efikasniju logističku podršku jedinicama na Igman.“

Mislim da je neodgovorno je od Hasanovića da daje ocene “o sukobljavanju interesa pojedinih ljudi iz Glavnog štaba, kao i susednih opština", ako to ne može potkrepiti imenima inkrimisanih i dokazima kortistoljublja.

U skladištu TG –2 u Čelebiću prvi dojam je bio povoljan. Intendantska oprema, oruđa i municija su u savršenom redu. Bio sam prijatno iznenađen, čak obradovan. Ali, zakratko. Brzo je radosti nestalo kada sam shvatio da ukupne količine uskladištenih tehničko–materijalnih sredstava nisu dovoljne ni za opremanje jednog pešadijskog bataljona, a ovih dana planiramo formiranje tri brigade od Drežnice do Igmana!? Raspoloženje mi se nije povratilo ni kad me Zejnil pokušao utešiti tvdnjom da ovih dana stiže “nešto naoružanja i opreme, tako su, bar, obećali!”

„Pokisao“ od onog što vidim, pitam rezignirano: “Vidim da u magazinu ima jedan MB 120 mm. Zašto ga ne date nekoj jedinici?”    
“Ne vrijedi, nemamo granata! Bolje je da bude zaštićen u objektu, dok ne stigne za njega municija.” -  odgovora Zejnil bezvoljno.

“Odnosi li se to i na ona dva ZIS-a?”
“Jeste! Isto je, pukovniče, i sa ovih pedeset automata, “dobošara” ruskog porijekla iz Drugog svjetskog rata. Još prije dva mjeseca sam dogovarao sa ljudima iz fabrike municije “Igman”, da nam isporuče za njih municiju. ali ni do danas nema ništa.”

“Šta je sa kombinezonima za tenkiste i džemperima?”- raspitujem dalje. Zejnil uzima jedan kombinezon sa police, razmotava ga i pokazuje:
“Vidite kako su to male veličine. Našim Bosancima su potrebne duple. Dogovorio sam se sa MZ Spiljani i Klis da ih preuzmu i podijele stanovništvu. A ovi su džemperi prljavi, treba ih oprati. Kažu da se nabavljeni iz zaliha vojske Istočne Njemačke!?”

“Šta je sa hurmama i datulama? Puni su ih kartoni. Šta one čekaju ovde? Na terenu, po jedinicama i komandama, ovih dana, svuda su me nudili sa njima, svežim, čak i s čajem spravljenim od njih.“
“Magacini jedinica su ih prepuni. A vojnici ne pokazuju veliku želju za njima. Kad glad ovlada, doći će njihovo vrijeme. Biće dragocjene!”

“Utešno, nema šta!”, sam sebe umirujem. A Zejnil vidi moju muku pa će:
“Biće bolje, pukovniče!”
“Ako Bog dă, Zejnile!”, odgovaram mahinalno, nesvesno oponašajući trpljivi bosanski narod koji veru u bolje njome potvrđuje.

U Logističkom centru u selu Krupi nailazim na veliku živost. Iz skladišta iznose sanduke, kutije, vreće različitih oblika i veličina, što rečito pokazuje da se radi o pešadijskoj municiji, granatama, hrani, uniformama i inženjerskom alatu. Srce mi zaigralo od dragosti! Komandant logističke baze naziva nam “selam” i nudi “kahvu i hurme”. Buni se nešto u meni. Valjda, vojnička oficijelnost. Zvanični pozdrav u Armiji RBiH je “zdravo”, i tako treba da bude! O tome smo raspravljali svojevremeno u Štabu i, sećam se, Bilajac je bio najgrlatiji u zagovaranju pozdrava “selam alejkum!” Nije prošlo, ali su se, vremenom, u jedinicama udomaćili i ti muslimanski pozdravi.

Tako, sećam se, jednom prilikom, početkom septembra, obilazio sam položaj na Trgu heroja u Sarajevu. Rov naspram “Željinog” stadiona, vojnici prate kroz puškarnicu pokrete agresorskih vojnika oko stadiona, a ja, pognut, idem od jednog do drugog i pozdravljam se sa svakim. Nekom kažem “Zdravo!”, drugom “Dobro veče!”, a onda, nesvesno, jednom ću “Selam alejkum!” Vojnik me upitno pogleda, pa će k’o iz puške: “Zdravo, ja sam Slavko!” Glasan smeh se razlegao rovovima, a “otamo” nam opališe dva-tri hica, tek toliko da nas malo smire, da nam „oduzmu“ smeh!

Idem u inspekciju prvog skladišta. Hrana. Nasmejao sam se pred prizorom kojeg sam ugledao. Celo “brdo” sanduka hurmi!? Ono u Čelebiću je sitnica.
“A, šta ćemo, gospodine pukovniče, kad nam prijatelji ne šalju drugu hranu?!” - kao pravdajući se govori “logističar”. - “Količine hrane s kojima trenutno raspolažemo dovoljne su da podmire 15-dnevne potrebe jedinica na Igmanu, oko Sarajeva i u Goraždu. Naš centar u Visokom je poduzeo veliku akciju prikupljanja hrane, ali mi ovdje već sada nemamo mesa, ni mesnih prerađevina. Šutimo o tome. To može negativno uticati na borbeni moral boraca. Mnogo je izbjeglica iz doline Drine prošlo kroz kasarnu i njih je trebalo nahraniti. To nam je gotovo sasvim ispraznilo skladište hrane.

„Robu koju nam dopreme iz centra u Visokom dijelimo, na osnovu razreza načelnika logistike ARBiH iz Sarajeva jedinicama odmah, ili najdalje za dva, tri dana!“ - objašnjava komandant baze i nastavlja:
„Skladišta su svakodnevno pod artiljerijsko-raketnim granatiranjem sa položaja četničke vojske u Hadžićima. Nije samo to problem. Često nemamo struje. Nemamo tehničkih sredstava za remont motornih vozila, ni druge tehnike. Vi iz Glavnog štaba morate pomoći. Ovako dalje na može!”, -  kategoričan je komandant.

“Zejnile” - pitam samoironično - “nismo li došli zatražiti pomoć za bolju logističku podršku jedinicama na Igmanu, Konjicu i Jablanici!?”  U Sarajevu mi se  činilo da je jedini problem – kako uneti hranu i robu u grad? A vidi sad ovo!?“

Pred kraj dana, razgovaram sa Karićem o njegovoj misiji u Jablanici. Put u Jablanicu i napor da reši problem bili su uzaludni. Nije uspeo ubediti ni ratno Predsjedništvo Jablanice, ni komandanta Zerema da formira jedinicu i hitno upiti put Prozora. Sada nema izbora, moramo Haliloviću predložiti, shodno njegovoj direktivi, smenu komandanta i njegovo kažnjavanje. Karić nije za kažnjavanje, Delalić je neodređen. Ja jesam! Nema Armije bez discipline, naročito u ovako dramatičnim okolnostima!

“Ne pokažemo li sada odlučnost, napravimo li sad presedan,  nikada više nećemo biti u stanju suzbiti samovolju i neposlušnost podređenih starešina!” - argumentiram čvrsto svoj stav. - “Odbijanje poslušnosti je krivično delo, ljudi!”

Kariću i Delaliću saopštavam da treba za komandanta Opštinskog štaba postaviti Safeta Idrizovića. Znam ga sa kraja osamdesetih, kada je bio komandant u Jablanici: „Dobar je, pouzdan i odgovoran rezervni oficir!“ -  informišem ovu dvojicu. Halilović je saglasan. - „Šta sa Zeremom?“ -  pitam komandanta. - „Sami odlučite šta ćete s njim!“ - Komandant nam stavlja u ruku vruć krompir!

To je stari Seferov manir, viđen nedavno i u slučaju Juke Prazine. Mislim da komandant mora pokazati više energičnosti i odlučnosti. Ovako oportunističko ponašanje krnji njegov autoritet, a onda i sistem rukovođenja i subordinacije, bez kojeg nema odlučne Armije.

U kasne noćne sate Delalić, Karić i ja dogovaramo zajednički odlazak u Jablanicu za dva-tri dana, da razgovoramo sa užim delom Opštinskog štaba odbrane i predsednikom Ratnog predsedništva i izvršimo smenu komandanta. Smenu će potpisati komandant Glavnog štaba, s obrazloženjem – neizvršavanje naređenja! Idem na spavanje. Sutra me čeka put na Igman.

26.10. 1992.
U hotelu «Igman» održava se sastanak vojnog i civilnog rukovodstva od Ivan-sedla preko Igmana do Hrasnice. Hotel se koristi kao komandno mesto TG-a i kao konačište za vladine funkcionere i vojna lica iz Armije koji izlaze iz Sarajeva ili se, pak, vraćaju u Sarajevo.

Komandant Hasanović upoznaje prisutne sa „ličnom kartom“ Igmana. „Komanda je formirana tek prije desetak dana, ali i pored velikih napora i uloženog truda još nije profunkcionirala.. Na Igmanu su stacionirane jedinice koje imaju različite formacijske sastave, veoma različito su opremljene oružjem, municijom i vojnom opremom. Neovisne su u komandovanju ili, bolje reći, vlada  samovolja u komandovanju i borbenoj upotrebi jedinice, i veoma, veoma su različite po borbenoj disciplini. Svaka jedinica je 'država za sebe!' - Hasanović plastično prikazuje haotično stanje na Igmanu.

“Ako nam se ovih dana ne osigura gorivo, ugalj ili nafta za kotlovnicu, so za posipanje zamrznute ceste na planini, ako se doturi hrane samo za 15 dana, stiču se svi uslovi za pad Igmana u četničke ruke. Štab  za to ne može snositi odgovornost!” - dramatizuje Hajro. “Nemojte očekivati nikakav uspjeh u borbi, ako se ne ostvari saradnja i ne pruži puna pomoć ovdje prisutnih komandanata i predsjednika ratnih predsjedništva. Ako mislite da sam nepodoban za saradnju i nesposoban da komandujem na Igmanu, molim vas, slobodno odredite drugog čovjeka” -  deprimirano zaključi komandant Hasanovic.

Edib Šarić, načelnik štaba, potkrepljuje podatke. Posebno govori o operaciji «Jug-92» u leto ove godine, koja je imala za cilj deblokadu Sarajeva! Pojačava mi se pažnja, jer o ovoj operaciji nisam baš ništa znao.
„Operacija nije uspjela, a niko nije odgovarao zbog toga!“ Šarić insistira na pismenom izveštaju, da bi se videlo zbog čega je operacija propala i ima li razloga za utvrđivanje krivice onih koji su rukovodili "Jugom–92". Da li to Šarić cilja sada na nekog za prošle grehe, ne znam, ali nisam siguran da ovo koristi trenutku i ambicijama pripreme za novi pokušaj deblokade?

“Sa ovakvim naoružanjem, sa sadašnjim komandnim sastavom i ljudstvom, nismo u stanju izvoditi napadna djejstva. Gospodine pukovniče, na Igmanu nas ima sada oko 800, a front kojeg branimo iznosi 62 km. Vidite da su vojnici u farmericama. 30%  nema čizme na nogama. 60% vojnika je u ljetnim odijelima, a snijeg je, vidite, na Bjelašnici. Nema nikakve obuke!” - zaključio je svoj govor oštro, ne dosećajući se da njegova funkcija načelnika štaba podrazumeva odgovornost  za planiranje, organizovanje i izvođenje obuke?

Aziz Fišo uvodi nov pristup u diskusiju, kvalitetno različit od načina diskusije oficira, profesionalaca.

“Gospodine pukovniče, gospodo starješine, ovdje ne treba kukati, već treba tražiti odgovore i rješenja za probleme koji su nam dobro poznati. Kako riješiti nedostatak vojnika i materijalnih sredstava za mene je pitanje svih pitanja. Sve je manje vojnika u jedinicama. Čak je oko 1.000 vojno sposobnih Hadžićana izvan jedinice. Jedan dio zbog premorenosti bježi iz jedinice, a većina izbjeglica iz Istočne Bosne samo prođu Igman, a ne zadržavaju se. Međutim, veliki, gotovo nerješiv problem predstavljaju izbjeglice koje ostaju na prostoru opštine. Njima treba obezbijediti smještaj, hranu, liječenje i ne znam šta sve ne treba uraditi za 2.000 izbeglica u Pazariću.”

Predsednik Ratnog predsedništva Opštine Hadžići Mustafa Dželalović izražava zadovoljstvo što su “napokon, a bilo je krajnje vrijeme, izašle starješine iz Sarajeva kako bi direktno rukovodile deblokadom Sarajeva.” A onda je, žučno i usplahireno, nastavio kako se čudi da nikome nije na um palo da izvrši napad na Tehnički remontni zavod u Hadžićima, gde se nalaze razne mašine, tenkovi i transporteri na remontu, vrednosti preko 22 miliona dolara!

- Uradimo nešto. Deblokirajmo Sarajevo preko Hadžića, zaplijenimo tehniku, pa vas uvjeravam da će za dva mjeseca prestati rat!” - govori Dželalović. “Za ova četiri ratna mjeseca 140 ljudi je poginulo, ranjeno ih je oko 800. U logoru u Hadžićima ima oko 200 Muslimana, dok ih je 1.000 izbjeglo.”

U zaključku, na sreću, kaže i nešto svrsishodnije:“Doturićemo na Igman gorivo i hranu jedinicama!”

Načelnik štaba iz Trnova, major Hamzić, referiše: “To što smo oslobodili Trnovo naš je veliki uspjeh, i do sada, na ovom dijelu ratišta, nije ga bilo tolikog. Ali, pad Kijeva, koji je strategijski važan, ugrozio je odbranu Rogoja i Trnova. Trnovo smo oslobodili vlastitim snagama, uz neznatnu pomoć susjednih jedinica i tako imali pod kontrolom oko 95% naše opštine. Padom Kijeva naša teritorija je svedena na 75% nama pripadajuće opštine. Poginulo je 56 vojnika, a imamo 226 ranjenih, i to najveći broj u borbama za Trnovo. Gospodo, ako ne oslobodimo Kijevo i ne ojačamo odbranu Trnova, može se dogoditi da za nekoliko dana izgubimo Trnovo, kojeg četnici granatiraju već sedmi dan zaredom.”

Ovo izlaganje me istinski zabrinulo. Poznato je iz istorije mnogih ratovanja na ovim prostorima kakav je strategijski značaj prevoja Rogoj. U jednoj njegovoj krivini, koju i danas zovu “generalska”, došlo je, jula 1914. godine, do prevrtanja vojnog automobila i pogibije nekog austrougarskog generala. I njihova vojska se kretala tim terenom.

Hamzić traži da insistiramo u Predsjedništvu RBiH da hitno donese uredbe sa zakonskom snagom, koje sankcionišu pljačku, samovoljno udaljavanje iz jedinica, dezerterstvo, profiterstvo i dr. Hajrudin Fazlić, komandant Štaba odbrane Hrasnice, bio je veoma konkretan: “Dok borci provode dane i noći na linijama, sada već pri niskim temperaturama, dotle civilni funkcioneri šetkaju po Hrasnici  u novim vindjakama što štite i od kiše i od hladnoće. Upozoravam vas da vojska to neće dalje tolerisati.“

Komandant 4. brigade Fikret Prevljak, čovek o kome sa svih strana stižu samo pohvale, a uz to pleni svojom snažnom pojavom i govorom, optužuje komandante Visokog, Tuzle i Zenice: „Dogovorio sam da na Igman pošalju po jedan bataljon koji su trebalo da učestvuju u borbama na Igmanu i u Kijevu (Ne navodi  o kojim se komandama i jedinicama radi!). Po narodnoj ‘obećanje, ludom radovanje’, ni jedinica, ni naoružanja, ni municije! Gdje je municija iz Konjica? Govori se da je HVO uzeo 3 miliona metaka, a nije učestvovao u borbi za Sarajevo. Svaka jedinica nešto samostalno planira, reklo bi se za svoj račun, i onda nije čudo što smo izgubili Kijevo, a može se desiti da izgubimo i Trnovo. Ako budemo odugovlačili sa planiranjem borbenih djejstava biće još više problema, a zima je na pragu. Imam oko 150 poginulih i preko 800 ranjenih, a najveći razlog tome je brzopleto srljanje u napad, bez planiranja i solidnih priprema akcije.”

U diskusiju se ukjljuči kontroverzni Juka Prazina, komandant brigade specijalne namene Glavnog armijskog štaba. Tražio je strogo zavođenje reda i discipline na Igmanu. Nudi da se taj odgovorni zadatak stavi u nadležnost njegove jedinice (sic!), koja broji oko 50 ljudi!? Upozorava na skori i dugotrajni snežni period i velike nanose na jedinoj planinskoj komunikaciji između Hrasnice i Pazarića. Traži da se njemu preda celokupan mašinski park za čišćenje snega i da će njegova jedinica osigurati nesmetanu cirkulaciju saobraćaja. Traži  i dozvolu da organizuje kontrolne punktove i patrole na Igmanu, koji će regulisati sve pokrete vojnih i civilnih kolona i pojedinaca. “Da nije za mačka prevelika goveđa glava?” - mislim o Jukinim predlozima.

Posle Juke Prazine prisutnima se obraća Vehbija Karić : «Uvažavamo vas, Igmance, kao prave borce! Bio sam uvjeren da je na Igmanu više od 2.000 dobro naoružanih boraca. Ljetos smo u Sarajevu baratali sa brojem od 7–10 hiljada vojnika sa potpunom ratnom opremom. A, sada saznajem da se radi o sasvim drugačijoj slici.”  Posle kraće stanke, nastavlja:

“Treba formirati istureno komandno mjesto na Igmanu i što prije otpočeti pripreme za deblokadu grada. Deblokadu moramo izvesti prije 20. novembra, prije nego što stignu ‘pustinjski pacovi’ iz Evrope. To će imati efekat velikog vala, kao kad pukne vodena brana. Imamo dovoljno hrabrosti, želja i pameti da zajednički ostvarimo tako željenu deblokadu. To građani Sarajeva očekuju i zaslužuju. Moramo preživjeti, a da ne dozvolimo istrebljenje našeg muslimanskog naroda. Sa opcijom da pogine i 3.000 boraca, moramo odraditi oslobođenje Sarajeva!” - govori nadahnuto Karić. “Moramo preduzeti mjere da se na Igmanu nađe sa strane, iz Zenice, Tuzle i drugdje, više ljudstva od sadašnjeg broja. Pješadija neće krenuti ni metra, dok artiljerija ne odradi svoj posao!” Tim rečima Karić završava govor i dobiva solidan aplauz za nadahnute riječi.

Za Karića imam nekoliko pitanja za naš kasniji međusobni razgovor, ne želim kvariti tok njegovog izlaganja. Nisam shvatio ko su mu ‘pustinjski pacovi’ i zašto su povezani sa vremenskim rokom, 20. novembrom? Zašto ističe samo jedan narod u svom izlaganju? Koja je to i gde se nalazi artiljerija koja će ‘omekšati’ prolaz našoj pešadiji pri proboju obruča oko Sarajeva?

U kratkom predahu, iza „cigaret“ pauze konceptiram obraćanje komandantima i predstavnicima ratnih predsedništava. Moram izbeći patetiku, i ocena stanja mora biti objektivna, kritična, ali i podsticajna da se prevaziđu problemi.  “Na ljutu ranu, stavi ljutu travu!” , kaže narodna mudrost. Stoga sam sastanak nastavio sledećim rečima:

“Stanje je gotovo panično! Da bi se stanje poboljšalo, treba prvo i odmah pristupiti usavršavanju rukovođenja i komandovanja. Što pre formirati brigade i sve jedinice staviti pod jedinstvenu komandu. Od Igmana do Mostara i do Goražda komandovaće se sa Isturenog komandnog mesta (IKM). Zahtevam da se pooštri borbena gotovost i vojna disciplina u komandama, štabovima i jedinicama. Vi iz civilne vlasti snosite odgovornost za logističko obezbeđenje vaših komandi i jedinica. Neka svako radi svoj posao – vojska vodi borbu, a vlast je materijalno podržava. Ako tako ne bude, nema ni odbrane Bosne i Hercegovine. Ko do sada tako nije radio, od večeras mora početi pripreme za život i borbu u zimskim uslovima. I, malo je falilo da propustim, redovna obuka komandi i jedinica je među najprioritetnijim zadacima starešina. Mnogi dosadašnji neuspesi i brojni i nepotrebni gubici u ljudstvu su izravna posledica slabe obučenosti komandirskog i komandnog kadra. Dolaskom starešina s vrhunskim vojno-stručnim znanjima iz Sarajeva, sasvim sam siguran, popraviće se kvalitetno ukupno stanje na Igmanu.”

Završih tiradu i duboko izdahnuh, kao da mi je pao „kamen sa srca“! Gledam prisutne i primećujem gestove odobravanja. Svestan sam da su pristojno saslušali što sam rekao, ali koliko smo svi zejedno spremni da učinimo kvalitetne promene u daljoj borbi za Igman i Sarajevo nemam čvrstog odgovora. Ipak, siguran sam da će se stanje bitno promeniti izlaskom komandanta Halilovića sa delom Glavnog štaba na Igman.

Posle sastanka razgovor sa sinom Vladimirom doprineo je da se opustim za trenutak posle napornog dana. Centar veza me uspeo spojiti sa njime i od tamo se čuo njegov radostan glas: “Hej, Rista, što se ne javljaš? Mama je i dalje u bolnici, brine za tebe! Hajde, siđi u grad, pojavi se. Ovdje svašta pričaju o tebi. ‘Pobjegao!’, te, ‘Otišao četnicima!’, i druge stupidarije.” Nikako da dođem do reči, da saznam kako je, kako živi i ratuje, ide li Želimirovo lečenje nabolje, čuje li Vesnu i Gregora? .....  Sve mi odjednom izmače kad ga čuh: “Hajde, vozdra! Sad znam da si živ i zdrav i drugo me ne interesuje. Ćao!” – prekinu vezu Vladimir. a ja ostah sa pitanjem - jesu li i druga deca ovakva prema svojim očevima, kao što je moj Vladimir meni?