* Zvanični pozdrav u Armiji RBiH je “zdravo”, i tako treba da bude! O tome smo raspravljali svojevremeno u Štabu i, sećam se, Bilajac je bio najgrlatiji u zagovaranju pozdrava “selam alejkum!” Nije prošlo,...
* Nekom kažem “Zdravo!”, drugom “Dobro veče!”, a onda, nesvesno, jednom ću “Selam alejkum!” Vojnik me upitno pogleda, pa će k’o iz puške: “Zdravo, ja sam Slavko!” Glasan smeh se razlegao rovovima.
* Gospodine pukovniče, na Igmanu nas ima sada oko 800, a front kojeg branimo iznosi 62 km. Vidite da su vojnici u farmericama, 30% ih nema čizme, 60% vojnika je u ljetnim odijelima, a snijeg je na Bjelašnici.
“Na ljutu ranu, stavi ljutu travu!”
25.10.1992.
Jutros su me probudile jake sunčeve zrake, uprkos gustini šalona na prozorima. Sedam je sati. Pred zgradom čujem razgovor radnika koji nešto kopaju. Čuje se i potmula grmljavina iz pravca Bijele. Jutro je sveže. Obavljam jutarnju toaletu i spuštam se u trpezariju, gde me čeka komandant Šerif Grabovica. Slušao je jutros vesti Radio Sarajeva. U Sarajevu je u toku jako granatiranje Alipašinog polja, Mojmilovog brda, Stupa, Kobilje glave, Starog grada. Ima 20 poginulih i preko 50 ranjenih osoba. Granate ne prestaju padati ni po Bihaću, Tuzli, Mostaru, Gradačcu, Olovu.
“Gospodine pukovniče, do kada će ovo trajati?” - pita me zabrinuto Šerif, premda i sām zna, siguran sam, da na to pitanje niko živ ne može odgovoriti.
“Dugo, veoma dugo!” - kažem da bih iz pristojnosti nešto kazao. “Možda, dok se u rat ne uključe vojne snage NATO-a. Dovoljno bi bilo da avijacija uništi važne vojne efektive srpske vojske, pa da se uspostavi vojna ravnoteža. Danas su oni u velikoj prednosti i sa tehnikom i logistikom. Znate i sami da nama manjka i jednog i drugog.”
Oko podneva, u Zejnilovom štabu mučna situacija. Šabić nije još otišao u Prozor. Odlaganje povratka pravda prikupljanjem hrane, oružja i municije za Štab odbrane Prozora. Ne ide kako treba ni u Jablanici. Ratno Predsedništvo odbija naređenje da se jedinica pošalje u Prozor. Konjic još ne uspeva sprovesti naredbu o hitnom upućivanju boraca u Gornju Grabovicu. Traže kamione i gorivo za prevoz jedinice. Ljutito raspravljam sa Zejnilom o svemu. Objašnjava mi ovdašnju psihologiju ljudi, koji dobro čuvaju vlastiti prag, a nevoljno idu u borbu na teritoriji druge opštine.
„Nema koordinirane saradnje između štabova i ratnih predsedništava, postoji rivalitet, a ovi prvi umnogome zavise od volje i raspoloženja predsednika ratnog predsedništva!“ - pojašnjava mi Zejnil stanje na terenu.
Putem radio telefona konsultujem komandanta Halilovića. Bez dvoumljenja naređuje: „Prisilite komandante da izvrše vaše naređenje. Ako ga ne izvrše, smenite ih i kaznite!“
Vehbija Karić traži da u Jablanici reši sa Ratnim predsedništvom upućivanje jedinice u ispomoć Štabu Prozor. Nevoljko prihvatam, jer neka ranija iskustva kazuju da je „jak na rečima, a neefikasan u praksi.“ „Gospodine Kariću, ako ste se prihvatili zadatka, nemojte se vraćati u Konjic dok jablanička jedinica ne stigne do Prozora!“ - naređujem Vehbiji.
Nismo ni predahnuli, kad stiže kurir i donose obavest v.d. komandanta TG “Igman” Hajrudina Hasanovića. Čitamo: “Obavještavam Ratno predsjedništvo SO Trnovo, SO Hadžići i SO Hrasnica da komanda TG “Igman” i jedinice kojima komandujemo od danas nisu (više) u mogućnosti da bezbjedno čuvaju Igman. Sa Igmana je iz opština Novi Travnik, Visoko, Gornji Vakuf otišlo oko 270 ljudi, a zbog događaja u ovim opštinama i nakon (uprkos – nap. autora) svakodnevnog traženja (od) Vrhovne komande da se na Igman upute jedinice i njihovog obećanja, to ni do danas nije ispoštovano. Igman je zaobiđen i u logističkom smislu, tako da je opstanak ove komande besmislen. Na Igmanu se sukobljavaju i interesi pojedinih ljudi iz Glavnog štaba, kao i susjednih opština. U tom smislu predlažem hitan sastanak komande TG "Igman”, ratnih predsjedništava Hadžića, Hrasnice, Trnova (po jedan član), komandanata opštinskih štabova ovih opština, predstavnika Glavog štaba Vrhovne komande i komandanta TG–1.”
Ovako napisana informacija nije mi u potpunosti jasna! Verujem da je situacija na Igmanu složena i konfuzna. Slažem se da treba održati sastanak u navedenom sastavu, ali prethodno trebalo bi obaviti izvesne predradnje, da bi sastanak bio svrsishodan i uspešan. Komandant TG “Igman” je morao izvršiti analizu aktuelnog stanja, istaknuti probleme, predložiti rešenja kako da se prevaziđu i u pismenoj formi ih priložiti uz poziv za sastanak. Tako bi delovali poticajno na pozvane da se kvalitetno pripreme i daju doprinos rješavanju problema.
Ovo razmišljanje o sadržaju „obavesti“ Hasanovića komentarišem sa Zejnilom. Slaže se! „Znam da je stanje logističkog obezbeđenja katastrofalno. Veći deo materijalnih sredstava koje mi stigne u skladište TG-2 u Čelebiće prosledim na Igman. Stanje se može bitno promeniti ukoliko se logistička baza u s. Krupa više angažuje u snabdevanju jedinica u Igmanu. Inače ova baza je u nadležnosti Glavnog loističkog centra u Visokom, pa bi Glavni štab trebalo da se više uključi u rešavanja pitanja logistike u dolini reke Neretve i na Igmanu.“ - Kaže Zajnil. Za mene su ovo prve spoznaje o načinu logisticiranja na Igmanu.
„Gospodine pukovniče“ - nastavi Delalić - „Predlažem da posetite skladište TG-2 u Čelebiću i logističku bazu u Krupi, kako bi poduzeli radnje za efikasniju logističku podršku jedinicama na Igman.“
Mislim da je neodgovorno je od Hasanovića da daje ocene “o sukobljavanju interesa pojedinih ljudi iz Glavnog štaba, kao i susednih opština", ako to ne može potkrepiti imenima inkrimisanih i dokazima kortistoljublja.
U skladištu TG –2 u Čelebiću prvi dojam je bio povoljan. Intendantska oprema, oruđa i municija su u savršenom redu. Bio sam prijatno iznenađen, čak obradovan. Ali, zakratko. Brzo je radosti nestalo kada sam shvatio da ukupne količine uskladištenih tehničko–materijalnih sredstava nisu dovoljne ni za opremanje jednog pešadijskog bataljona, a ovih dana planiramo formiranje tri brigade od Drežnice do Igmana!? Raspoloženje mi se nije povratilo ni kad me Zejnil pokušao utešiti tvdnjom da ovih dana stiže “nešto naoružanja i opreme, tako su, bar, obećali!”
„Pokisao“ od onog što vidim, pitam rezignirano: “Vidim da u magazinu ima jedan MB 120 mm. Zašto ga ne date nekoj jedinici?”
“Ne vrijedi, nemamo granata! Bolje je da bude zaštićen u objektu, dok ne stigne za njega municija.” - odgovora Zejnil bezvoljno.
“Odnosi li se to i na ona dva ZIS-a?”
“Jeste! Isto je, pukovniče, i sa ovih pedeset automata, “dobošara” ruskog porijekla iz Drugog svjetskog rata. Još prije dva mjeseca sam dogovarao sa ljudima iz fabrike municije “Igman”, da nam isporuče za njih municiju. ali ni do danas nema ništa.”
“Šta je sa kombinezonima za tenkiste i džemperima?”- raspitujem dalje. Zejnil uzima jedan kombinezon sa police, razmotava ga i pokazuje:
“Vidite kako su to male veličine. Našim Bosancima su potrebne duple. Dogovorio sam se sa MZ Spiljani i Klis da ih preuzmu i podijele stanovništvu. A ovi su džemperi prljavi, treba ih oprati. Kažu da se nabavljeni iz zaliha vojske Istočne Njemačke!?”
“Šta je sa hurmama i datulama? Puni su ih kartoni. Šta one čekaju ovde? Na terenu, po jedinicama i komandama, ovih dana, svuda su me nudili sa njima, svežim, čak i s čajem spravljenim od njih.“
“Magacini jedinica su ih prepuni. A vojnici ne pokazuju veliku želju za njima. Kad glad ovlada, doći će njihovo vrijeme. Biće dragocjene!”
“Utešno, nema šta!”, sam sebe umirujem. A Zejnil vidi moju muku pa će:
“Biće bolje, pukovniče!”
“Ako Bog dă, Zejnile!”, odgovaram mahinalno, nesvesno oponašajući trpljivi bosanski narod koji veru u bolje njome potvrđuje.
U Logističkom centru u selu Krupi nailazim na veliku živost. Iz skladišta iznose sanduke, kutije, vreće različitih oblika i veličina, što rečito pokazuje da se radi o pešadijskoj municiji, granatama, hrani, uniformama i inženjerskom alatu. Srce mi zaigralo od dragosti! Komandant logističke baze naziva nam “selam” i nudi “kahvu i hurme”. Buni se nešto u meni. Valjda, vojnička oficijelnost. Zvanični pozdrav u Armiji RBiH je “zdravo”, i tako treba da bude! O tome smo raspravljali svojevremeno u Štabu i, sećam se, Bilajac je bio najgrlatiji u zagovaranju pozdrava “selam alejkum!” Nije prošlo, ali su se, vremenom, u jedinicama udomaćili i ti muslimanski pozdravi.
Tako, sećam se, jednom prilikom, početkom septembra, obilazio sam položaj na Trgu heroja u Sarajevu. Rov naspram “Željinog” stadiona, vojnici prate kroz puškarnicu pokrete agresorskih vojnika oko stadiona, a ja, pognut, idem od jednog do drugog i pozdravljam se sa svakim. Nekom kažem “Zdravo!”, drugom “Dobro veče!”, a onda, nesvesno, jednom ću “Selam alejkum!” Vojnik me upitno pogleda, pa će k’o iz puške: “Zdravo, ja sam Slavko!” Glasan smeh se razlegao rovovima, a “otamo” nam opališe dva-tri hica, tek toliko da nas malo smire, da nam „oduzmu“ smeh!
Idem u inspekciju prvog skladišta. Hrana. Nasmejao sam se pred prizorom kojeg sam ugledao. Celo “brdo” sanduka hurmi!? Ono u Čelebiću je sitnica.
“A, šta ćemo, gospodine pukovniče, kad nam prijatelji ne šalju drugu hranu?!” - kao pravdajući se govori “logističar”. - “Količine hrane s kojima trenutno raspolažemo dovoljne su da podmire 15-dnevne potrebe jedinica na Igmanu, oko Sarajeva i u Goraždu. Naš centar u Visokom je poduzeo veliku akciju prikupljanja hrane, ali mi ovdje već sada nemamo mesa, ni mesnih prerađevina. Šutimo o tome. To može negativno uticati na borbeni moral boraca. Mnogo je izbjeglica iz doline Drine prošlo kroz kasarnu i njih je trebalo nahraniti. To nam je gotovo sasvim ispraznilo skladište hrane.
„Robu koju nam dopreme iz centra u Visokom dijelimo, na osnovu razreza načelnika logistike ARBiH iz Sarajeva jedinicama odmah, ili najdalje za dva, tri dana!“ - objašnjava komandant baze i nastavlja:
„Skladišta su svakodnevno pod artiljerijsko-raketnim granatiranjem sa položaja četničke vojske u Hadžićima. Nije samo to problem. Često nemamo struje. Nemamo tehničkih sredstava za remont motornih vozila, ni druge tehnike. Vi iz Glavnog štaba morate pomoći. Ovako dalje na može!”, - kategoričan je komandant.
“Zejnile” - pitam samoironično - “nismo li došli zatražiti pomoć za bolju logističku podršku jedinicama na Igmanu, Konjicu i Jablanici!?” U Sarajevu mi se činilo da je jedini problem – kako uneti hranu i robu u grad? A vidi sad ovo!?“
Pred kraj dana, razgovaram sa Karićem o njegovoj misiji u Jablanici. Put u Jablanicu i napor da reši problem bili su uzaludni. Nije uspeo ubediti ni ratno Predsjedništvo Jablanice, ni komandanta Zerema da formira jedinicu i hitno upiti put Prozora. Sada nema izbora, moramo Haliloviću predložiti, shodno njegovoj direktivi, smenu komandanta i njegovo kažnjavanje. Karić nije za kažnjavanje, Delalić je neodređen. Ja jesam! Nema Armije bez discipline, naročito u ovako dramatičnim okolnostima!
“Ne pokažemo li sada odlučnost, napravimo li sad presedan, nikada više nećemo biti u stanju suzbiti samovolju i neposlušnost podređenih starešina!” - argumentiram čvrsto svoj stav. - “Odbijanje poslušnosti je krivično delo, ljudi!”
Kariću i Delaliću saopštavam da treba za komandanta Opštinskog štaba postaviti Safeta Idrizovića. Znam ga sa kraja osamdesetih, kada je bio komandant u Jablanici: „Dobar je, pouzdan i odgovoran rezervni oficir!“ - informišem ovu dvojicu. Halilović je saglasan. - „Šta sa Zeremom?“ - pitam komandanta. - „Sami odlučite šta ćete s njim!“ - Komandant nam stavlja u ruku vruć krompir!
To je stari Seferov manir, viđen nedavno i u slučaju Juke Prazine. Mislim da komandant mora pokazati više energičnosti i odlučnosti. Ovako oportunističko ponašanje krnji njegov autoritet, a onda i sistem rukovođenja i subordinacije, bez kojeg nema odlučne Armije.
U kasne noćne sate Delalić, Karić i ja dogovaramo zajednički odlazak u Jablanicu za dva-tri dana, da razgovoramo sa užim delom Opštinskog štaba odbrane i predsednikom Ratnog predsedništva i izvršimo smenu komandanta. Smenu će potpisati komandant Glavnog štaba, s obrazloženjem – neizvršavanje naređenja! Idem na spavanje. Sutra me čeka put na Igman.
26.10. 1992.
U hotelu «Igman» održava se sastanak vojnog i civilnog rukovodstva od Ivan-sedla preko Igmana do Hrasnice. Hotel se koristi kao komandno mesto TG-a i kao konačište za vladine funkcionere i vojna lica iz Armije koji izlaze iz Sarajeva ili se, pak, vraćaju u Sarajevo.
Komandant Hasanović upoznaje prisutne sa „ličnom kartom“ Igmana. „Komanda je formirana tek prije desetak dana, ali i pored velikih napora i uloženog truda još nije profunkcionirala.. Na Igmanu su stacionirane jedinice koje imaju različite formacijske sastave, veoma različito su opremljene oružjem, municijom i vojnom opremom. Neovisne su u komandovanju ili, bolje reći, vlada samovolja u komandovanju i borbenoj upotrebi jedinice, i veoma, veoma su različite po borbenoj disciplini. Svaka jedinica je 'država za sebe!' - Hasanović plastično prikazuje haotično stanje na Igmanu.
“Ako nam se ovih dana ne osigura gorivo, ugalj ili nafta za kotlovnicu, so za posipanje zamrznute ceste na planini, ako se doturi hrane samo za 15 dana, stiču se svi uslovi za pad Igmana u četničke ruke. Štab za to ne može snositi odgovornost!” - dramatizuje Hajro. “Nemojte očekivati nikakav uspjeh u borbi, ako se ne ostvari saradnja i ne pruži puna pomoć ovdje prisutnih komandanata i predsjednika ratnih predsjedništva. Ako mislite da sam nepodoban za saradnju i nesposoban da komandujem na Igmanu, molim vas, slobodno odredite drugog čovjeka” - deprimirano zaključi komandant Hasanovic.
Edib Šarić, načelnik štaba, potkrepljuje podatke. Posebno govori o operaciji «Jug-92» u leto ove godine, koja je imala za cilj deblokadu Sarajeva! Pojačava mi se pažnja, jer o ovoj operaciji nisam baš ništa znao.
„Operacija nije uspjela, a niko nije odgovarao zbog toga!“ Šarić insistira na pismenom izveštaju, da bi se videlo zbog čega je operacija propala i ima li razloga za utvrđivanje krivice onih koji su rukovodili "Jugom–92". Da li to Šarić cilja sada na nekog za prošle grehe, ne znam, ali nisam siguran da ovo koristi trenutku i ambicijama pripreme za novi pokušaj deblokade?
“Sa ovakvim naoružanjem, sa sadašnjim komandnim sastavom i ljudstvom, nismo u stanju izvoditi napadna djejstva. Gospodine pukovniče, na Igmanu nas ima sada oko 800, a front kojeg branimo iznosi 62 km. Vidite da su vojnici u farmericama. 30% nema čizme na nogama. 60% vojnika je u ljetnim odijelima, a snijeg je, vidite, na Bjelašnici. Nema nikakve obuke!” - zaključio je svoj govor oštro, ne dosećajući se da njegova funkcija načelnika štaba podrazumeva odgovornost za planiranje, organizovanje i izvođenje obuke?
Aziz Fišo uvodi nov pristup u diskusiju, kvalitetno različit od načina diskusije oficira, profesionalaca.
“Gospodine pukovniče, gospodo starješine, ovdje ne treba kukati, već treba tražiti odgovore i rješenja za probleme koji su nam dobro poznati. Kako riješiti nedostatak vojnika i materijalnih sredstava za mene je pitanje svih pitanja. Sve je manje vojnika u jedinicama. Čak je oko 1.000 vojno sposobnih Hadžićana izvan jedinice. Jedan dio zbog premorenosti bježi iz jedinice, a većina izbjeglica iz Istočne Bosne samo prođu Igman, a ne zadržavaju se. Međutim, veliki, gotovo nerješiv problem predstavljaju izbjeglice koje ostaju na prostoru opštine. Njima treba obezbijediti smještaj, hranu, liječenje i ne znam šta sve ne treba uraditi za 2.000 izbeglica u Pazariću.”
Predsednik Ratnog predsedništva Opštine Hadžići Mustafa Dželalović izražava zadovoljstvo što su “napokon, a bilo je krajnje vrijeme, izašle starješine iz Sarajeva kako bi direktno rukovodile deblokadom Sarajeva.” A onda je, žučno i usplahireno, nastavio kako se čudi da nikome nije na um palo da izvrši napad na Tehnički remontni zavod u Hadžićima, gde se nalaze razne mašine, tenkovi i transporteri na remontu, vrednosti preko 22 miliona dolara!
- Uradimo nešto. Deblokirajmo Sarajevo preko Hadžića, zaplijenimo tehniku, pa vas uvjeravam da će za dva mjeseca prestati rat!” - govori Dželalović. “Za ova četiri ratna mjeseca 140 ljudi je poginulo, ranjeno ih je oko 800. U logoru u Hadžićima ima oko 200 Muslimana, dok ih je 1.000 izbjeglo.”
U zaključku, na sreću, kaže i nešto svrsishodnije:“Doturićemo na Igman gorivo i hranu jedinicama!”
Načelnik štaba iz Trnova, major Hamzić, referiše: “To što smo oslobodili Trnovo naš je veliki uspjeh, i do sada, na ovom dijelu ratišta, nije ga bilo tolikog. Ali, pad Kijeva, koji je strategijski važan, ugrozio je odbranu Rogoja i Trnova. Trnovo smo oslobodili vlastitim snagama, uz neznatnu pomoć susjednih jedinica i tako imali pod kontrolom oko 95% naše opštine. Padom Kijeva naša teritorija je svedena na 75% nama pripadajuće opštine. Poginulo je 56 vojnika, a imamo 226 ranjenih, i to najveći broj u borbama za Trnovo. Gospodo, ako ne oslobodimo Kijevo i ne ojačamo odbranu Trnova, može se dogoditi da za nekoliko dana izgubimo Trnovo, kojeg četnici granatiraju već sedmi dan zaredom.”
Ovo izlaganje me istinski zabrinulo. Poznato je iz istorije mnogih ratovanja na ovim prostorima kakav je strategijski značaj prevoja Rogoj. U jednoj njegovoj krivini, koju i danas zovu “generalska”, došlo je, jula 1914. godine, do prevrtanja vojnog automobila i pogibije nekog austrougarskog generala. I njihova vojska se kretala tim terenom.
Hamzić traži da insistiramo u Predsjedništvu RBiH da hitno donese uredbe sa zakonskom snagom, koje sankcionišu pljačku, samovoljno udaljavanje iz jedinica, dezerterstvo, profiterstvo i dr. Hajrudin Fazlić, komandant Štaba odbrane Hrasnice, bio je veoma konkretan: “Dok borci provode dane i noći na linijama, sada već pri niskim temperaturama, dotle civilni funkcioneri šetkaju po Hrasnici u novim vindjakama što štite i od kiše i od hladnoće. Upozoravam vas da vojska to neće dalje tolerisati.“
Komandant 4. brigade Fikret Prevljak, čovek o kome sa svih strana stižu samo pohvale, a uz to pleni svojom snažnom pojavom i govorom, optužuje komandante Visokog, Tuzle i Zenice: „Dogovorio sam da na Igman pošalju po jedan bataljon koji su trebalo da učestvuju u borbama na Igmanu i u Kijevu (Ne navodi o kojim se komandama i jedinicama radi!). Po narodnoj ‘obećanje, ludom radovanje’, ni jedinica, ni naoružanja, ni municije! Gdje je municija iz Konjica? Govori se da je HVO uzeo 3 miliona metaka, a nije učestvovao u borbi za Sarajevo. Svaka jedinica nešto samostalno planira, reklo bi se za svoj račun, i onda nije čudo što smo izgubili Kijevo, a može se desiti da izgubimo i Trnovo. Ako budemo odugovlačili sa planiranjem borbenih djejstava biće još više problema, a zima je na pragu. Imam oko 150 poginulih i preko 800 ranjenih, a najveći razlog tome je brzopleto srljanje u napad, bez planiranja i solidnih priprema akcije.”
U diskusiju se ukjljuči kontroverzni Juka Prazina, komandant brigade specijalne namene Glavnog armijskog štaba. Tražio je strogo zavođenje reda i discipline na Igmanu. Nudi da se taj odgovorni zadatak stavi u nadležnost njegove jedinice (sic!), koja broji oko 50 ljudi!? Upozorava na skori i dugotrajni snežni period i velike nanose na jedinoj planinskoj komunikaciji između Hrasnice i Pazarića. Traži da se njemu preda celokupan mašinski park za čišćenje snega i da će njegova jedinica osigurati nesmetanu cirkulaciju saobraćaja. Traži i dozvolu da organizuje kontrolne punktove i patrole na Igmanu, koji će regulisati sve pokrete vojnih i civilnih kolona i pojedinaca. “Da nije za mačka prevelika goveđa glava?” - mislim o Jukinim predlozima.
Posle Juke Prazine prisutnima se obraća Vehbija Karić : «Uvažavamo vas, Igmance, kao prave borce! Bio sam uvjeren da je na Igmanu više od 2.000 dobro naoružanih boraca. Ljetos smo u Sarajevu baratali sa brojem od 7–10 hiljada vojnika sa potpunom ratnom opremom. A, sada saznajem da se radi o sasvim drugačijoj slici.” Posle kraće stanke, nastavlja:
“Treba formirati istureno komandno mjesto na Igmanu i što prije otpočeti pripreme za deblokadu grada. Deblokadu moramo izvesti prije 20. novembra, prije nego što stignu ‘pustinjski pacovi’ iz Evrope. To će imati efekat velikog vala, kao kad pukne vodena brana. Imamo dovoljno hrabrosti, želja i pameti da zajednički ostvarimo tako željenu deblokadu. To građani Sarajeva očekuju i zaslužuju. Moramo preživjeti, a da ne dozvolimo istrebljenje našeg muslimanskog naroda. Sa opcijom da pogine i 3.000 boraca, moramo odraditi oslobođenje Sarajeva!” - govori nadahnuto Karić. “Moramo preduzeti mjere da se na Igmanu nađe sa strane, iz Zenice, Tuzle i drugdje, više ljudstva od sadašnjeg broja. Pješadija neće krenuti ni metra, dok artiljerija ne odradi svoj posao!” Tim rečima Karić završava govor i dobiva solidan aplauz za nadahnute riječi.
Za Karića imam nekoliko pitanja za naš kasniji međusobni razgovor, ne želim kvariti tok njegovog izlaganja. Nisam shvatio ko su mu ‘pustinjski pacovi’ i zašto su povezani sa vremenskim rokom, 20. novembrom? Zašto ističe samo jedan narod u svom izlaganju? Koja je to i gde se nalazi artiljerija koja će ‘omekšati’ prolaz našoj pešadiji pri proboju obruča oko Sarajeva?
U kratkom predahu, iza „cigaret“ pauze konceptiram obraćanje komandantima i predstavnicima ratnih predsedništava. Moram izbeći patetiku, i ocena stanja mora biti objektivna, kritična, ali i podsticajna da se prevaziđu problemi. “Na ljutu ranu, stavi ljutu travu!” , kaže narodna mudrost. Stoga sam sastanak nastavio sledećim rečima:
“Stanje je gotovo panično! Da bi se stanje poboljšalo, treba prvo i odmah pristupiti usavršavanju rukovođenja i komandovanja. Što pre formirati brigade i sve jedinice staviti pod jedinstvenu komandu. Od Igmana do Mostara i do Goražda komandovaće se sa Isturenog komandnog mesta (IKM). Zahtevam da se pooštri borbena gotovost i vojna disciplina u komandama, štabovima i jedinicama. Vi iz civilne vlasti snosite odgovornost za logističko obezbeđenje vaših komandi i jedinica. Neka svako radi svoj posao – vojska vodi borbu, a vlast je materijalno podržava. Ako tako ne bude, nema ni odbrane Bosne i Hercegovine. Ko do sada tako nije radio, od večeras mora početi pripreme za život i borbu u zimskim uslovima. I, malo je falilo da propustim, redovna obuka komandi i jedinica je među najprioritetnijim zadacima starešina. Mnogi dosadašnji neuspesi i brojni i nepotrebni gubici u ljudstvu su izravna posledica slabe obučenosti komandirskog i komandnog kadra. Dolaskom starešina s vrhunskim vojno-stručnim znanjima iz Sarajeva, sasvim sam siguran, popraviće se kvalitetno ukupno stanje na Igmanu.”
Završih tiradu i duboko izdahnuh, kao da mi je pao „kamen sa srca“! Gledam prisutne i primećujem gestove odobravanja. Svestan sam da su pristojno saslušali što sam rekao, ali koliko smo svi zejedno spremni da učinimo kvalitetne promene u daljoj borbi za Igman i Sarajevo nemam čvrstog odgovora. Ipak, siguran sam da će se stanje bitno promeniti izlaskom komandanta Halilovića sa delom Glavnog štaba na Igman.
Posle sastanka razgovor sa sinom Vladimirom doprineo je da se opustim za trenutak posle napornog dana. Centar veza me uspeo spojiti sa njime i od tamo se čuo njegov radostan glas: “Hej, Rista, što se ne javljaš? Mama je i dalje u bolnici, brine za tebe! Hajde, siđi u grad, pojavi se. Ovdje svašta pričaju o tebi. ‘Pobjegao!’, te, ‘Otišao četnicima!’, i druge stupidarije.” Nikako da dođem do reči, da saznam kako je, kako živi i ratuje, ide li Želimirovo lečenje nabolje, čuje li Vesnu i Gregora? ..... Sve mi odjednom izmače kad ga čuh: “Hajde, vozdra! Sad znam da si živ i zdrav i drugo me ne interesuje. Ćao!” – prekinu vezu Vladimir. a ja ostah sa pitanjem - jesu li i druga deca ovakva prema svojim očevima, kao što je moj Vladimir meni?
Reklame
0 comments:
Post a Comment