Kolekcija slika iz ratnog Sarajeva od 45 slika - By Reuters

Ostatak slika pogledajte na ovome linku:
http://www.reuters.com/news/picture/2012/04/06/the-siege-of-sarajevo?articleId=USRTR30BMM

Ko su bili Vikicevi specijalci? - 5 dio - Uh tuku po nama rasturise

Opisati cu vam jednu od mojih omiljenih "finti" u ratu.

Dobro je poznato da se moja jedinica za bosanske uslove odlikovala odlicnim sistemom veze.
Svaki je vod imao po 3-4 motorole tako da su sve grupe uvijek bile u vezi sto je u ratnim uslovim, pogotovu
u kaosu bliske borbe bilo izuzetno vazno za moral i za uspjesno izvodjenje operacija.

Imali smo centralni relej u Sarajevu i jedan u okolini Sarajeva tako da smo se uvijek jako dobro "culi".
Jeste, cetnici su nas mogli slusati, mi smo to znali i to smo koristili na nasu prednost da ih zavaravamo.


Moja se jedinica takodje odlikovala po posebnoj metodi borbenih dejstava. Ta metoda nastala je kao rezultat mijesanja ratnog iskustva as sarajevskim manguplukom i u ratu se pokazala kao vrlo efikasno i nekonvencionalno oruzje.
U ovom slucaju ratna metoda se zvala - prevara.

Nasa je taktika bila da pridjemo neprijatelju sto je moguce blize, nekad na samo par metara,
da bi minimizirali njihovu artiljerijsku prednost
jer onda ne bi mogli tuci po nama.

Nekad to nije bilo moguce. Morali smo biti na distanci (kao na primjer na Debelom Brdu) pa bi onda oni poceli artiljerijski napad da nas otjeraju.

Jednom prilikom su tako osuli tesku paljbu na nas iz hubica i vbr-ova.
Prvo su isla dva korektivna zrna - i to pravo na nas. Hoce da ti glava otpadne od detonacija.

Cuje se preko motorole kako komandir cete zove: "Sta ima gore kod vas? Sta se desava? Udara li ovo po vama?"

Nas ce specijalac (inace zestoki vratnicki mangup): "Ma kakvi. prebacili nas skroz."

Komadir: "Dobro, dobro. Cuvajte se. Nemojte samo nikakvih gluposti"

Onda dodje jos jedno korektivno zrno, ovaj put pravo po cetnickom polozaju nize od nas.

Mangup sad zove komandira: "Uuu j... li im majku. Ovo je bilo pravo po nama. Moramo se hitno ukopavati ili ce nas poderati"

Sljedece sto znas je kisa granata i raketnih projektila pravo po cetnickoj liniji. Uzora im rovove i bunkere.

Ovo je kasnije postala standardna pojava da ih se ovako vara dok nisu napokon skontali da ih varamo pa su poceli provjeravati sa svojim prednjim linijama umjesto da slusaju nase veze kako da koriguju vatru.
Ne znam jesu li ikad shvatili koje su gubitke sebi nanijeli na ovaj nacin.

Rat u očima djeteta (7 dio) - 7 juni 1992

Jedan od mnogih dana rata. Sada češće idemo u sklonište. Maltene smo se preseli tamo. trknemo kući samo da ručamo, u WC ili radi drugih potreba.

Bilo je svakakve frke oko pete kolone. U haustoru gdje je sklonište u podrumu su komšije imale radio stanicu. Nevjerovatno. Mi svi u skloništu, a oni u podrumu dojavljuju. Neću pisati više šta je bilo da ne padneš u ruke neprijatelju . U svakom slučaju ovaj mozak će to upamtiti i nikad neće zaboraviti. Ovo su stvari koje se nikad ne zaboravljaju. Kako se čovjek mjenja.

Zadnji put sam napisala da E. nije dolazio par dana. Taj dan je došao. Danas opet nije došao jer je gutavo. S obzirom da je iselila kasarna MT dio teškog naoružanja koji je TO iznijela je na Strelištu u Velešićima da bi uzvraćala "NJIMA". Upravo je čiko iz CZ rekao da nema puno hodanja jer se pripremaju kontranapadi na sve strane. Naprijed naši! Azra izdajnik. No Comment. Ako mi išta progovori dobiće šaku u nos. Šta rat čini od ljudi.

Bore oko očiju (Dnevnik bosanskog vojnika) - 7 dio - Strah od vijesti

Proljece je bilo posebno tesko, kisa je padala iz dana u dan, imao sam osjecaj da nikada nece prestati. Jedan dedo mi je rekao da bog salje kisu da bi sprala krv. Pomislio sam u sebi, ako kisa bude padala zbog toga, onda nikada nece prestati.

Moje patike su svakim danom izgledale losije. Imao sam problem sto sam nosio broj 46. Nocne straze su mi brzo dosadile, nisam mogao da izdrzim budenje svakih par sati da bih odradio svoj dio smjene, zbog toga sam ponovo krenuo da trazim neku jedinicu koja bi bila nekog manevarskog tipa, nisam imao srece, stari grad je imao puno Vojnih policija, koje su vec prvih dana rata pocele da postoje, niko me nije htio kod sebe, da bi me neko primio morao sam imati preporuku, na svu srecu nisam je imao, kazem na svu srecu, jer sam poslije prezirao te jedinice koje su u nazivu nosile prefix “Policija”.

Dani su prolazili, svaki dan je donosio neku novost. Nisam se odvajao od puske i tranzistora, svake vijesti sam ocekivao sa nekim strahom, jer su cesto objavljivali imena poginulih, Ubrzo sam docekao i prvu losu vijest, na dnevniku je objavljeno ime mog amidzica, bio je posljednja osoba ciju sam smrt mogao ocekivati.

Oduvijek sam mu se divio, priroda ga je nadarila snagom i pamecu, u njemu sam vidio osobu koja bi mogla biti voda u danima rata. Dao je svoj maximum u pripremi za odbranu Bosne. Kao da su cetnici znali za to, pijani pripadnici JNA su ispalili rafal na njega prilikom prolaska kolone pored kontrolnog punkta na kome je bio. Zivot mog junaka iz djetinjstva se zavrsio kratkom vijesti na radio dnevniku. To je bilo sve, mislio sam da zasluzuje puno vise ali ko sam bio ja da dajem svoj sud…

Knjiga Jovana Divjaka - Kidnapovanje Alije Izetbegovića (8 deo)

Iz sveg glasa vičem


2.maj 1992.
Ujutro, 2. maja, predsednik Izetbegović sa državnom delegacijom RBiH, posle završene međunarodne konferencije u Lisabonu, gde nisu usaglašeni stavovi oko budućnosti RBiH, avionom Evropske zajednice poleće za Sarajevo. Sarajevski aerodrom je pod kontrolom JNA, pa je bila upitna sigurnost sletanja, ali lord Karington, jedan od pregovarača o prekidu rata, garantuje bezbednost državne delegacije. Posle mnogih peripetija – izmedju dilema da li leteti do Sarajeva, hoće li biti zabrane sletanja, do želje Alije Izetbegovića da se sleti u Zagreb, avion napokon, ipak sleće na sarajevski aerodrom, u popodnevnim satima. Tu nastaje prava drama. Naime, posle sletanja aviona vojnici JNA odvode predsednika Predsedništva RBiH Aliju Izetbegovića i ostale članove delegacije do aerodromske zgrade, gde ga, pored ostalih, prima komandant 4. Korpusa JNA Vojislav Đurđevac. General se izvinjava što zadržava delegaciju, »jer je u gradu haotično stanje i postoji opasnost za Vašu bezbednost, pa je odlučeno da Vas zadržimo kod nas dok se ne smiri situacija.« I pored žestokog suprotstavljanja ovoj odluci od strane Izetbegovića i Zlatka Lagumdžije, jednog od članova delegacije, svi su na silu odvedeni u kasarnu JNA u Lukavici.

Nas desetak u kancelariji dežurnog u Operativnom centru Štaba TO bilo je prikovano uz televizor od 20:00 do 23:00 sata. Sa velikim uzbuđenjem pratili smo posredovanje Senada Hadžifejzovića između visokopozicioniranih oficira JNA, koji su zatočili Izetbegovića. Povremeno sam u pogledima ovih zabrinutih ljudi odgonetao o čemu i šta misle. Imao sam utisak da su svi oni, uostalom kao i ja, bili zabrinuti za sudbinu Alije Izetbegovića. U beležnici sam gotovo stenografski vodio pribeleške najinteresantnijih delova rasprave vođene na dnevniku TV Sarajevo.

U prvom telefonskom kontaktu sa Hadžifejzovićem Izetbegović traži da razgovara sa nekim iz Predsedništva:
- Ja bih trebao da razgovaram sa nekim iz Predsjedništva, da ugovori prekid vatre. Ovdje su spremni da obustave vatru......Sa generalom Kukanjcem sam razgovarao telefonom. Vojska želi da se izvuče iz grada u pravcu Lukavice.

Evo, mislim se, odgovora, radi čega je JNA zarobila Predsednika. Međutim, ne mogu da dokučim kako je Alija Izetbegović siguran da će ta vojska obustaviti vatru, izaći iz grada i pustiti njega na slobodu.

Izetbegović vodi razgovor sa Ejupom Ganićem, članom Predsedništva RBIH.

Izetbegović: "....Ja sam došao prije sat i po na aerodrom, a tada me vojska dovela ovdje u Lukavicu. Ejupe, šta se dešava?"

Ganić: "Vojska gađa grad! Ovo je agresija, ovo je nevjerovatno! Od 12 sati gađaju. Pogođen je Dom sindikata, Skupština, relej na Humu."

Izetbegović, skoro ljutito odgovara Ganiću: "Oni tvrde obrnuto."

Ganić, veoma uzbuđeno produžava: "Alija, ovdje su novinari, ovdje je domaća javnost, međunarodna javnost! Pobogu, brate, ovdje padaju granate, rakete!!"

Izetbegović, kao da nije u potpunosti čuo Ganića, kaže: "Oni traže da im se omogući prolaz ka Lukavici."

Ganić: "Pa, ko im brani.....Zašto ti ne dođeš u Predsjedništvo?"

Izetbegović: "Zato što mi ne daju da dođem. Zato što sam prisilno doveden u Lukavicu."

Izetbegović, malo kasnije ponovno insistira: "Neka se vojsci omogući da ide iz grada prema Lukavici."

U razgovor sa Izetbegovićem sada se uključuje Stjepan Kljujić, član Predsedništva:

Kljuić: "Predsjedniče, saslušaj me, Stjepan Kljujić govori. Prvi preduvjet koji moraš postaviti Đurđevcu (komadant Sarajevskog korpusa – op. a.) je da prekinu paljbu po gradu."

Izetbegović:"Naravno."

Kljuić: "I drugi preduvjet, da te dovedu u grad! Prekid vatre sa naše strane je uspostavljen! Omogućit ćemo vojsci povratak cestom i putem kojim je došla. Sada je 25 minuta do 9. Pola sata im dajemo da te dovedu u Predsjedništvo."

Ganić, dodaje: "UNPROFOR da tebe dovede. Ovdje, u Predsjedništvo, Alija!"

Kljuić: "Neka naredi Đurđevac prekid vatre. Mi smo svojima naredili."

Dok je na ekranu fotografija Alije Izetbegovića, čuje se njegov glas:

Izetbegović: "Naredite im da prestanu pucati!" (to, vjerovatno, govori generalu Đurđevcu). "Naredite im, generale, preko radio-veze, da prestanu pucati! Naredite im, generale, naredite! Sa naše strane se ne puca. Neka čuju građani, ovu poruku..." (glas je sada mnogo jači i naredbodavniji) "Neka omoguće, svi, kretanje vojske!"

Ko u ovom času može čuti Predsednika RBIH kad u pola grada nema struje, kada su građani, u strahu od granata, sakriveni po podrumima pretvorenim u skloništa

Kljuić, veoma temperamentno govori u mikrofon: "Nema kretanja, Predsjedniče, dok ti ne dođeš ovamo. Molim te, Predsjedniče, ti si uhapšen. Ti si predsjednik države. Nema izlaska nikome dok se ti ne pojaviš u Predsjedništvu."

Hadžifejzović obaveštava Aliju Izetbegovića da su u studiju ministar odbrane Jerko Doko i član Predsjedništva Fikret Abdić i pita: "Ja Vas molim da nam objasnite kakav je Vaš položaj u Lukavici."

Izetbegović: "Ja sam ovdje, praktički, zarobljenik." I posle kraće stanke čuje se ponovno glas : "Evo, general Đurđevac kaže da nije tako."

Hadžifejzović se obraća Đurđevcu: "Gospodine Đurđevac, Senad Hadžifejzović pored telefona. U direktnom smo programu, gospodine generale. Ja sam bio vaš vojnik prije deset godina. Bili ste mi prije deset godina kao roditelj, jer sam bio vaš vojnik godinu dana. Hoćete li mi reći kakav je status gospodina Izetbegovića u vašoj kasarni?"

Đurđevac: "Tuku nas po kasarni. Tuku nas opasno. Ako imate imalo smisla za humanost, zamolite ove da prekinu paljbu. To su nevini mladići. Ja sam prekinuo svaku vatru!"

Hadžifejzović pokušava da užarenu situaciju dovede do kraja: " Imate tu tačku dogovora, vi da prekinete vatru, da Teritorijalna odbrana BIH prekine vatru i da pustite predsjednika Izetbegovića."

Ipak, i dalje je trajala neizvesnost. Đurđevac se poziva na svoju humanost. (Sic!): "Ja sam samo humanista, ali ovo je više nemoguće trpjeti. Molimo da nam se malo vjeruje, da se izvučemo iz grada Sarajeva...»

Hadžifejzović : "Pa, generale, imate garanciju Predsjedništva BiH da će put koji odaberete biti slobodan!"

Đurđevac, nervozno reaguje: "Niko nema autoriteta da obuzda ove ljude."

Komešanje je u kancelariji, ne čujem dobro šta kaže Kljuić, čujem samo zadnji deo rečenice : ".... za pola sata Izetbegović da bude u Predsjedništvu."

Đurđevac, autoritativno odgovara: "Predsjednik ne može iz bezbjednosnih razloga. On je ovdje najbezbjedniji sada. Ne prihvatam ultimatum."

U kancelariji dežurnog Operativnog centra graja nadjačava glasove sa televizora. Komentariše se Đurđevčevo "Ne prihvatam ultimatum.":

- Gledaj četnika! - kaže Delija.
- Nećemo ga mi moliti, idemo na Lukavicu!, ratoboran je Bilajac, junior.

Hadžifejzović nastavlja pregovore: "Generale Đurđevac, prekinite vatru sa područja Lukavice prema Sarajevu."

Đurđevac odgovara: "Uopšte se ne tuče iz Lukavice, već se Lukavica tuče."

Kljuić veoma uzbuđenim glasom prekida Đurđevca: "Nije istina! Evo i sada se tuče centar Sarajeva."

Đurđevac, ignorišući Kljuića, insistira na razgovoru samo sa jednim čovekom, sa Senadom: "Naš zahtjev je da nam se omogući: prvo, da prekinu sva borbena dejstva; drugo, da nam se omogući da izvučemo mrtve i ranjene, da se omogući izvlačenje iz komande i Doma Armije naših ljudi. Gospodin Izetbegović, koji je veoma razuman čovjek, ovdje je sa kćerkom, Lagumdžijom, bezbjedan i ništa im neće faliti."

Galama je u sobi dežurnog, pa ne mogu pratiti šta Hadžifejzović govori Đurđevcu: "..... u kojem je statusu gospodin Predsjednik u Vašoj kasarni?"

Đurđevac: "U statusu čovjeka koji treba značajno da pomogne da se vojska spasi, da se nevini životi izvuku, da se mrtvi izvuku."

Hadžifejzović i dalje pokazuje interes za sudbinu Izetbegovića: "Ja se nadam da Vi nećete, generale Đurđevac, na taj način riješiti problem što ćete gospodina Predsjednika držati u kasarni."

Đurđevac, očito u defanzivi, odgovara: "Ja sam dobio takvo naređenje, Senade! Nazovite generala Kukanjca, biće vam sve jasno. Zdravo!"

U kancelariju ulazi vojnik sa obezbeđenja i poziva me: "Traži Vas jedan teritorijalac."

Mladog čoveka ne poznajem, u civilnom je odelu, sveže obrijan, ne liči na teritorijalca: „Gospodine pukovniče, Vlatko Marković sa Jevrejskog groblja poslao Vam je ovo pismo i rekao da sačekam odgovor.“

Nervozno otvaram pismo, na brzinu pogledom prelazim sa rečenice na rečenicu. Na više mesta ponavlja se ista rečenica: "Zaustavili smo četnike na Jevrejskom." Traži da dođem među vojnike da im odam priznanje i dalje "..donesite nam municije, nemamo ništa, jer ako ponovno napadnu, nećemo ih moći zadržati."

Markovićevom vojniku obećavam da ću doći na Jevrejsko groblje čim pre budem mogao i da ću preduzeti sve mere da jedinica dobije municiju. Vraćam su u sobu dežurnog oficira i pratim "debatu" na TV Sarajevo.

Ganić se obraća Predsedniku: "Alija, molim Te, ne možeš donositi odluke dok ne dođeš u Predsjedništvo."

Izetbegović veoma odlučno odgovara: "Odluku o obustavi vatre mogu donijeti bilo gdje, ako hoću!"

Ganić: "Alija! Ti si pod pritiskom, nemoj da kloneš duhom, narod je uz tebe!!"

Izetbegović, umiruje Ganića: "Bez brige, ja sam ti rekao da imam jake nerve. Ne trebaš se za to sekirati uopće. Ništa neću narediti što neće biti uredu. Ništa neću narediti što će biti na štetu građana BiH. Budi bez brige."

Hadžifejzović i dalje insistira da Đurđevac dovede Predsednika u Predsedništvo. General, naravno, to odbija i navodi razlog zbog čega: "Nije bezbjedno. Tvrdim da bi na nas pucali i Švrakić i Juka Prazina i svi oni koji žele zlo Sarajevu ... stotinu je barikada. Senade, moramo pametno procjenjivati situaciju. Ja sam je procijenio i gospodin Predsjednik, koga veoma cijenim, uvažavam, ovdje je najsigurniji ..."

Čuje se glas Alije Izetbegovića (njegova fotografija je na ekranu): "Senade, ja ovdje nisam po svojoj volji, niti smatram da sam ovdje veoma siguran. Najsigurniji bih bio da se nalazim na svom radnom mjestu. Senade, ja sam jednostavno zarobljenik."

Ganić se ubacuje u razgovor Alije Izetbegovića i Hadžifejzovića: "Evo, autentičan glas komadanta Teritorijalne odbrane."

Hasan Efendić javno poziva na prekid vatre: "Pripadnici Teritorijalne odbrane! Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova! Prekinite vatru! Nemojte gađati ukoliko se ciljevi ne budu micali. Prekid vatre važi do 9.30 da se omogući gospodinu Predsjedniku da bezbjedno dođe do Predsjedništva."

Iz kancelarije u kojoj se nalazi Alija Izetbegović, u pregovor se uključuje pukovnik Agović i postavlja uslove pošto je uspostavljen prekid vatre. Glasni komentari prisutnih u kancelariji dežurnog nadjačavaju "debatu", Ne razaznajem o čemu se raspravlja. Molim za tišinu, čuje se glas Alije Izetbegovića: "Ganiću, imaš puna ovlaštenja, u moje ime, da naređuješ dok se ne nađem u Predsjedništvu. Sva tvoja naređenja su i moja naređenja. Mislim da je ovo što smo sada dogovorili razumna stvar. Neka se pokupe ranjenici. Neka Kukanjac krene prema ovamo, ja ću prema tamo, negdje ćemo se naći i razmijeniti."

Tog momenta prekinuta je telefonska veza sa kasarnom JNA u Lukavici. Odlučio sam da obiđem stražu koja je obezbeđivala zgradu Predsedništva i Štaba Teritorijalne odbrane, da ih upoznam sa situacijom u kojoj se nalazi vrhovni komadant Teritorijalne odbrane Alija Izetbegović. U spavaonici u prizemlju gde je smeštena straža njih dvadesetak bezbrižno spavaju, kao da se nalaze u mirovnoj misiji, a ne u ratu! Možda je to i dobro, lakše će podneti naredne dramatične sate i dane.

Sa komandirom straže idem u obilazak stražara na spoljnjem obezbeđenju. Pita me komandir: „Hoćemo li u napad na Lukavicu da izbavimo našeg Predsjednika? Tako se priča među vojnicima!“

„Mladiću, ne znam. Mislim da bi to bilo rizično i da bi Izetbegovića doveli u još težu situaciju. Nadam se da će prevladati razum i da će doći do razmene predsednika Izetbegovića i generala Kukanjca, pod nadzorom UNPROFOR-a i generala Kola Dojla (Coll Doyll). Treba nam trezna glava!“

U razgovoru sa vojnicima na straži vidim da su u potpunosti upoznati sa zarobljavanjem Vrhovnog komadanta. Ogorčeni su na UNPROFOR koji nije zaštitio Izetbegovića i dopustio da ga četnici zarobe. Svaki od njih osam na straži pitao je

„Zašto ne napadnemo kasarnu u Lukavici i izbavimo Izetbegovića iz četničkih ruku?“

„Čime, kako, sa kojim snagama i sredstvima izvršiti oslobađanje Izetbegovića, kada nemamo ni jednog tenka, niti jednu haubicu 150 mm?" - postavljam kontrapitanje. Ne dobijam odgovor. Nadam se povoljnom odvijanju situacije tokom sutrašnjeg dana, uveravam vojnike, a i samog sebe.

3. maj 1992.
I ovog jutra, kao što sam to već praktikovao, ugrabio sam da budem među prvima koji su obavili jutarnju toaletu. Vode nema u česmama, a jedno bure od stotinjak litara veoma se brzo isprazni, pa se članovi Štaba uzmuvaju po zgradi da dođu do vode. Obišao sam stražu oko zgrade Predsedništva i uputio se prema mostu na Skenderiji. Prilazi mi novinar BBC-ja sa snimateljem i moli da intervenišem kod policajca koji ih sprečava da snime stravičan prizor na ulici.Naime, između spaljenih tramvaja nalaze se dva spaljena transportera JNA koja su dan ranije pokušavala da se probiju prema Predsedništvu RBiH Na desnoj obali Miljacke oko transportera razbacana su spaljena tela vojnika. Takvu sliku ugljenisanih ljudi vidim prvi put u životu. Oseća se smrad spaljenog mesa, tera na povraćanje. Policajcu preporučujem da odobri snimanje : « Neka agresor vidi šta ga čeka ako ponovo pokuša da ovlada gradom. A evropske vlade mogu videti kakva je namera JNA u Bosni i Hercegovini i Sarajevu i da ćemo se suprotstaviti sviom silama da očuvamo RBiH ! » Policajac je nevoljko prihvatio moje objašnjenje i dozvolio snimanje jučerašnje scene zaustavljanja napada JNA.

A ja sam odatle krenuo ulicama Sarajeva do Baščaršije.
Titova ulica, Vase Miskina zatrpane su ciglama, malterom, drvenim gredama, ostacima od jučerašnjeg celodnevnog granatiranja grada. Još se dime zgarišta. Za divno čudo, radnici »Rada« rade na raščiščavanju, lopatama i krampovima, u opravdanom strahu od novih granata. U prolazu ih pozdravljam, otpozdravljaju sa poštovanjem. "Kako je naš Alija?" - pitaju zabrinuto.

Otvorene prostore između «Svjetlosti» i Ekonomskog fakulteta i onaj kod Katedrale pretrčavam - neću da budem glineni golub za snajper na Trebeviću.

U povratku susrećem, kao i svako jutro, desetak građana koji očekuju kolportere sa Oslobođenjem. Dominira visinom Gradimir Gojer, pozorišni uposlenik, koga sam upoznao u Mostaru 1986. godine, kada sam bio na dužnosti komadanta Teritorijalne odbrane Okruga Mostar.

„Šta čeka TO, zašto ne oslobađa našeg Predsjednika?“ - preglasan je Gojer.
„Gospodine Gojer, budite mirni, TO kontroliše situaciju.“ - rekoh, a ni sam nisam bio u to uveren!

U osam sati, svakodnevna je praksa, sastanak kod pukovnika Efendića. Organi štaba referišu o vojno-političkoj situaciji u Bosni i Hercegovini "školskim" redosledom... Težište u referisanju je bilo na jučerašnjem napadu srpske vojske na Sarajevo. Predloženo je da pukovnik Efendić putem naredbe čestita braniocima Sarajeva, jer su zaustavili napad i odbranili grad. Ipak, najviše je bilo razgovora o sudbini Alije Izetbegovića.

Najnovije informacije saopštio je načelnik štaba TO RBIH:
- Situacija sa Izetbegovićem je pod našom kontrolom. Za njegovo oslobađanje veoma se angažovao ambasador SAD-a u Beogradu Waren Zimmerman. Imam informaciju da je komadant UNPROFOR-a u Sarajevu, general Luis Mekenzi, (Lewis McKenzi) utanačio sa Alijom Izetbegovićem i generalom Kukanjcem njihovu razmjenu pod zaštitom UNPROFOR-a. Detalje zna gospodin Ganić, koji je ovlašćen od Alije Izetbegovića da donosi naređenja koja su u interesu Bosne i Hercegovine. Naredio sam komadantima opština Novi Grad, Novo Sarajevo, Centar, Stari Grad da osiguraju bezbjedan dolazak Predsjednika u grad i razmjenu sa Kukanjcem bez ikakvih incidenata. Povećati broj oficira u Operativnom centru i uspostaviti neposrednu vezu sa kontrolnim punktovima iz Lukavice do Bistrika. Ganić mi je rekao da će u grad sa Alijom doći tri transportera. Kod džamije Čobanija treba provjeriti da li se Predsjednik nalazi u transporteru ili je pripremljena prevara. « Ne vjeruj Danajcima ni kada poklone donose » - poznata je sentenca koja upozorava na opreznost.

Svako se vratio na svoje radno mesto, sa zebnjom očekujući kako će se odvijati situacija oko razmene Predsednika. Bilo je 10.45 sati kada je operativni dežurni dobio izveštaj iz Opštinskog štaba TO Novi Grad da je kolona iz Lukavice krenula put Vraca za Sarajevo. Isti podatak je došao iz Štaba TO grada Sarajeva.

Pošto od načelnika štaba nisam dobio konkretan zadatak u vezi sa razmenom, odlučio sam, više iz znatiželje, da dočekam kolonu iz Lukavice i da kod džamije Čobanija sa teritorijalcima proverim da li se u nekom od vozila nalazi Izetbegović. Jedva sam pronašao Emira, mog vozača, pa smo ulicom Maršala Tita, onda pored hotela Beograd i Glavne pošte, koja je bila pravo zgarište, preko mosta kod Pozorišne kafane do džamije stigli velikom brzinom. A, tamo, nema nikoga. Sigurno smo poranili, mislim. Malo više uz ulicu, kod zgrade «Sarajevo osiguranja», stoje dva stražara.

„Da li ste primetili bela vozila UNPROFOR-a?“ - pitam.
„Ima više od pola sata prošlo je nekoliko vozila obojenih u bijelo, ali i više od dvadeset vozila JNA!" - odgovara osamnaestogodišnjak.
„Emire, vidiš da je prevara. Rečeno je da će biti samo tri vozila, a gle ovo, ubaci se JNA u Sarajevo bez opaljenog metka!“

Vratismo se preko mosta i desnom obalom Miljacke prođosmo pored oštećenog transportera JNA, koji je jučer zaustavljen kod "Estrade", pređosmo most kod hotela »Nacional » i nađosmo se na Trgu 6. april. Kakva scena! Vri kao u košnici. Na trgu, nagurano dvadesetak kamiona sivomaslinaste boje u koje vojnici JNA u naramcima utovaraju fascikle, sanduke sa municijom za automatsko pešadijsko naoružanje, pakete nedefinisanog sadržaja, sredstva veze i ne znam šta još ne.

U polukrugu prečnika ne većeg od 400 metara u kordonu bile su brojne grupe polunaoružanih i poluuniformisanih pripadnika Teritorijalne odbrane i jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova iz Starog grada. Prepoznajem mnoga lica poznanika iz predratnog perioda i iz ovih mesec dana rata. Tu su Avdo Godinjak, Ismet Dahić, Fuad Abadžić, Muhamed Švrakić, Sulejman Zolj, Avdo Panjeta ..... Atmosfera je veoma napeta. Polukrug je u stalnom ljuljanju, iz drugog plana čuju se povici: - "Krenuti! Šta se čeka? Ne dajte im da utovaraju municiju!"...

Od Dahića uzimam megafon, obraćam se vojnicima JNA, koji prebledelog lica i unezverenih pogleda nastavljaju utovar robe:
„Govori Jovan Divjak, zamenik načelnika Glavnog štaba TO. Vojnici, prekinite utovar, napustite JNA, priključite se Teritorijalnoj odbrani RBiH. JNA je fašistička vojska. Ako nam se priključite, možete odlučiti da li ćete ostati ili otići vašim kućama!“

U toku narednih petnaestak minuta, sa različitih mesta na trgu ponavljam poziv. Vojnici JNA ne reaguju, a pripadnici TO iskazuju nezadovoljstvo mojim apelom. Pojačava se njihanje kordona, nadjačavaju glasovi onih koji zagovaraju da se krene u napad. Krećem od komandira do komandira, od jedne do druge grupe i tražim da se ne napadaju vojnici JNA:

„Mi ni ne znamo da li je Alija Izetbegović u komandi 2. vojne oblasti. Ako jeste, ne znamo šta je dogovoreno o njegovoj razmeni. Ako izvršimo napad mogli bismo poremetiti plan razmene.“ - nastojim da smirim situaciju. Obilazim poprečne ulice, ljudi u grupama prate događaje, domaćice ispekle pitu, skuhale kafu i dele pripadnicima TO koji u smenama dolaze iz kordona.

Nusret Šišić Dedo, priprema "roru" (vodovodna cev!) da ispali granatu na Trg 6. april. Objasnio sam mu da bi to izazvalo negativne efekte. Nisam bio uveren da je Dedo prihvatio moje obrazloženje. I prisutni građani podstiču teritorijalce da se krene u napad.

Eno, vidim ministra unutrašnjih poslova Delimustafića, koji se provlači između kamiona i ide prema komandi 2. VO, maše rukom i dovikuje: „Sve je uredu. Idem do Alije Izetbegovića. Sve je dogovoreno.“ Daleko je da ga pitam šta je to sve dogovoreno, tako da se napeta atmosfera produžava. Pokušavam da preko Dahićeve motorole uspostavim vezu sa Predsedništvom i sa Hasanom Efendićem, ali ne uspevam.

Dolazi jedan golobradi mladić, ne stariji od 14 godina, poziva me kući: „Ja sam radio amater, dođite da uspostavimo vezu sa Predsjedništvom!“

Prihvatam. Nažalost, i pored pokušaja od gotovo pola sata, nije uspostavljena veza kako bih dobio upute šta da preduzmem u ovoj zamršenoj situaciji.

Kada sam se vratio, a tamo, trg potpuno prazan! Emir mi objašnjava da je kolona vozila JNA krenula put Skenderije, a da su na čelu kolone dva vozila UNPROFOR-a! Naređujem mu da me vozi desnom obalom Miljacke do Pozorišne kafane, da utvrdim šta se dešava. U Dobrovoljačkoj ulici, kod broja 55-57 čelo kolone je zaustavljeno. Peške krećem prema transporteru UNPROFOR-a u kome pretpostavljam da se nalazi predsednik Izetbegović. Tu se našao, ne znam kojim slučajem, snimatelj TV Sarajevo i pita: - Mogu li snimati? - Da!"- rekoh važno! Sa prozora okolnih zgrada građani aplaudiraju: -"Bravo Divjak!"- dovikuju, sustižem Jusufa Pušinu. Pitam ga o čemu se radi. "Ne znam" - odgovara, deluje zabrinuto. Kod otvorenog poklopca na transporteru sede vojnici iz Alijinog obezbeđenja-Zukorlić, Seljo, Mehmedagić, Osmica i Smajlović. Penjem se, naginjem se na otvor:

„Gospodine Predsedniče, ovde pukovnik Divjak.“ - uspostavljam prvi kontakt sa Predsjednikom.

„Zdravo Divjak!“ - kaže. – „Zašto smo ovdje zadržani?“ - pita ljutito Predsednik.

„Ne znam o čemu se radi, tu sam sada došao. Evo, tu su Pušina i Vaš zet.“ - odgovaram.

„Slušaj, Divjak, naredi da se kolona pusti. Dogovoreno je da sa Kukanjcem idem do Skenderije i poslije pređem u drugo vozilo i idem u Predsjedništvo.“

Slušam pažljivo, a u glavi mi se gomilaju misli i pitanja o zdravstvenom stanju Predsednika, da li je bio maltretiran, da mu nisu dali injekciju sedativa, da li to što govori nije pod nečijim pritiskom!?

„Gospodine Predsedniče, da li ste zdravi, da li su Vas maltretirali, kako se osećate?“

„Divjak, daj neka puste da krenemo!“

„Gospodine Predsedniče, ovo je historijski trenutak za Bosnu, snimatelj TV Sarajevo je tu, vaša poruka ide u svet. Kažite o čemu se radi?“

„Javi Ganiću da smo dogovorili razmjenu na Skenderiji, da naredi da se pusti kolona, sve smo dogovorili sa generalom Mekenzijem.“ - neumoljiv je Predsednik.

Nagnut nad otvorom transportera, slušam Predsednikove reči i pokušavam razabrati da li je glas prirodan ili uzbuđen. Dosadašnji razgovor mi izgleda sasvim prirodan. Od Osmice, pratioca Alije Izetbegovića, tražim motorolu, pokušavam da Ganiću prenesem Izetbegovićeve poruke.

„ Kako je Predsjednik, šta poručuje?" - jedva razaznajem njegov glas.

Ponavljam poruku da treba pustiti kolonu da nastavi kretanje ka Skenderiji. Duž kolone, tamo prema mostu Drvenija, čuje se sporadična pucnjava. Iz sveg glasa vičem, pre bi se reklo da se derem: "Ne pucaj. Ne pucaj!" Na motoroli čujem glas koji kaže: «Uklonite Divjaka, šta će on tu? Izdao je sopstveni narod, izdaće i nas!»

Izetbegović požuruje da krene kolona, iz Predsedništva nema "glasa", opet vičem: - „Ne pucaj! Ne pucaj!“

Između kamiona kreću se grupe pripadnika Teritorijalne odbrane. Transporteru prilazi stasiti vojnik i kaže: «Silazi, šta ćeš ti tu. To je moj predsjednik, nije tvoj!" - zapovednički ton me obeshrabrio, silazim; prepuštam mesto Zoranu Čegaru, policajcu iz specijalne jedinice MUP-a. Njegovo ime mi reče Emir, pošto sam sišao sa transportera. Odlazim do vozila u kome su general Mekenzi, Zlatko Lagumdžija, sa kojim se srdačno pozdravljam. I on pita zbog čega je kolona zaustavljena. Generalu Mekenziju, koji je glavu uvukao u ramena i deluje zaplašeno, pokušavam da na francuskom jeziku objasnim da će sve biti O.K.

Ponovo sam kod transportera u momentu kada Čegar otvara njegova vrata i otpočinje monolog: „Generale Kukanjac, ako se nešto desi mom Predsjedniku, ubiću i tebe i svu tvoju familiju. Gledaj (energično otkopčava košulju i pokazuje pet, šest tupfera na telu) - „Ovo su mi uradili tvoji četnici, vidiš, ovo su rane od jučerašnjih borbi ovdje u Sarajevu. Tako će biti izrešetano tvoje tijelo, ako se nešto desi Aliji!“ - ubedljivo govori Čegar.

„Slušaj, Čegar, daj kaži im da puste ovu kolonu, moram hitno u Predsjedništvo!“ - zahteva Predsjednik.

U međuvremenu, Jusuf Pušina je u razgovoru sa meni nepoznatim licima, uspeo da izdejstvuje, evo, posle gotovo 40 minuta, dozvolu da kolona vozila JNA sa dva vozila UNPROFOR-a nastavi put Skenderije i Lukavice.

Stojim na uglu ulica Dobrovoljačke i Čobanije, gledam prolazak kolone kamiona, evo i jednog autobusa ispunjenog većinom ženama u uniformi JNA i oficirima JNA, prepoznajem neke koji su do neki dan bili u Republičkom štabu TO. Deluju uplašeno. Pitam se zašto su tamo, a ne sa nama? Izbrojao sam šesnaest vozila, koja su se kretala prema Skenderiji, kada su, kao po komandi, sledeća otpočela skretanje ulevo prema džamiji Čobanija. Na papučicama kabina, s leve i s desne strane, po jedan pripadnik TO, upućuju vozače u smer gde treba da idu. Građani na okolnim prozorima aplaudiraju, raduju se ovom činu.

Odlazim sa mesta događaja u zgradu Predsedništva, gde stižem u momentu kada se Predsednik, umornim korakom i fizički iscrpljen, penje uz stepenice na čijem ga vrhu sačekuju Ganić, Kljuić, Pušina i neki drugi. Metar-dva sa strane pratim srdačno pozdravljanje Predsednika sa prisutnima. Vojnički ga pozdravljam, ali kao da me nije ni primetio. Svita odlazi u Predsednikov kabinet, a ja stajem na vrhu stepenica pun gorčine. Valjda sam zaslužio reč – hvala? Ili nisam, vrag bi ga znao?!

Sarajevski heroji: Fikret (Emir) Burza 21.07.1973. - 11.04.1994.

Fikret Burza je rođen 21.07.1973. godine u Rogatici. Poginuo je 11.04.1994. godine u Varešu, kao vojnik, pripadnik 2. samostalnog bataljona. Posthumno mu je 1994. godine dodijeljeno najviše ratno priznanje „Zlatni ljiljan”.

Sarajevski heroji: Šučro (Muharem) Buljubašić 1953. - 16.12.1993.

Šučro Buljubašić je rođen 1953. godine. Poginuo je 16.12.1993. godine u Sarajevu, kao vojnik, pripadnik 2. „Viteške” motorizovane brigade.

Sarajevski heroji: Hamed (Šemso) Buljubašić 21.06.1964. - 28.09.1992.

 Hamed Buljubašić je rođen 21.06.1964. godine u Sarajevu. Poginuo je 28.09.1992. godine na Stupskom brdu - Sarajevo, kao vojnik, pripadnik 2. motorizovane brigade. Posthumno mu je 1992. godine dodijeljeno najviše ratno priznanje „Zlatni ljiljan”.

Sarajevski heroji: Hasib (Mujo) Bulbul 1954. - 19.07.1992.

Hasib Bulbul je rođen 1954. godine. Poginuo je 19.07.1992. godine, kao vojnik, pripadnik 2. brdske brigade.

Sarajevski heroji: Emir (Smajo) Bučo 23.06.1974. - 26.12.1993.

Emir Bučo je rođen 23.06.1974. godine u Goraždu. Poginuo je 26.12.1993. godine u Kasarni “Maršal Tito” - Sarajevo, kao vojnik, Bataljona vojne policije Štaba vrhovne komande Armije RBiH. Posthumno je 1994. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“.

Sarajevski heroji: Emir (Hajro) Bučan 15.03.1974. - 10.07.1993.

Emir Bučan je rođen 15.03.1974. godine u Bijelom Polju. Poginuo je 10.07.1993. godine u Trnovu, kao vojnik, pripadnik 4. motorizovane brigade. Posthumno je 1994. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“.

Sarajevski heroji: Rašid (Alija) Buća 14.07.1966. - 25.05.1992

Rašid Buća je rođen 14.07.1966. godine u Sarajevu. Poginuo je 25.05.1992. godine, kao vojnik, pripadnik Specijalne jedinice MUP-a RBiH Odreda policije „Bosna”. Posthumno je odlikovan „Srebrenom policijskom zvijezdom”. Sahranjen je na groblju „Kovači”.

Sarajevski heroji: Jusuf (Ramo) Bublin 02.01.1956. - 10.03.1994.

Jusuf Bublin je rođen 02.01.1956. godine u Ljutoj - Kalinovik. Poginuo je 10.03.1994. godine kod Famosa u Hrasnici, kao vojnik, na dužnosti komandira čete u 4. motorizovanoj brigadi. Posthumno je 1996. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“.

Sarajevski heroji: Muamer (Safet) Brutus 1968. - 18.03.1993.

Muamer Brutus Ami je rođen 1968. godine. Poginuo je 18.03.1993. godine, kao vojnik, pripadnik Armije RBiH odreda „Soukbunar”.

Sarajevski heroji: Merim (Muharem) Bratić 09.03.1966. - 02.08.1992.

Merim Bratić Braco je rođen 09.03.1966. godine u Bosanskoj Krupi. Poginuo je 02.08.1992. godine na Rogoju - Trnovo, kao vojnik, na dužnosti komandira Izviđačko - diverzantskog voda u 1. bošnjačkoj brdskoj brigadi. Posthumno je 1993. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“.

Sarajevski heroji: Faruk (Ćamil) Branković 02.02.1969. - 1994.

Faruk Branković je rođen 02.02.1969. godine u Sarajevu. Poginuo je 1994. godine, kao vojnik, pripadnik Specijalne jedinice MUP-a RBiH. Dobitnik je plakete „Zlatni ljiljan” od opštine Centar grada Sarajevo. Sahranjen je na groblju „Kovači”.

Sarajevski heroji: Behudin (Hasan) Branković 26.06.1963. - 1993.

Behudin Branković je rođen 26.06.1963. godine u Sarajevu. Poginuo je 1993. godine, kao vojnik, pripadnik Specijalne jedinice MUP-a RBiH. Posthumno je odlikovan „Zlatnom policijskom zvijezdom”. Sahranjen je na groblju „Kovači”.

Sarajevski heroji: Elvir (Alija) Bozalija 1974. - 06.11.1994.

Elvir Bozalija je rođen 1974. godine. Poginuo je 06.11.1994. godine, kao vojnik, pripadnik 2. samostalnog bataljona.

Sarajevski heroji: Salem (Bajro) Boja 01.12.1962. - 04.12.1992.

Salem Boja je rođen 01.12.1962. godine u Grivićima - Hadžići. Poginuo je 04.12.1992. godine na Gunačaru - Hadžići, kao vojnik - diverzant, pripadnik 9. brdske brigade. Posthumno je 1993. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“.

Sarajevski heroji: Emir (Halil) Bogunić 26.11.1966. - 28.07.1993.

Emir Bogunić -Čarli je rođen 26.11.1966. godine na Ilidži u Sarajevu. Bio je komandir voda u 4. motorizovanoj brigade i jedan od najistaknutijih boraca. Poginuo je 28.07.1993. godine na Golom brdu na Igmanu. Najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“ odlikovan je 1993. godine, a posthumno je 1994. godine odlikovan „Ordenom za vojne zasluge sa zlatnim mačevima” i proizveden u čin pukovnika Armije R BiH.

Sarajevski heroji: Safet (Meho) Bogilović 05.10.1942. - 19.12.1992.

Safet Bogilović je rođen 05.10.1942. godine u mjestu Godimlje - Rogatica. Poginuo je 19.12.1992. godine na Žuči - Sarajevo, od granate, kao vojnik, pripadnik brigade koja je kasnijim uvezivanjem i ukrupnjivanjem sarajevskih brigada ušla u sastav 1. Slavne - 111. Viteške brigade . Ukopan je na mezarju Kobilja Glava.

Sarajevski heroji: Ismet (Hrusto) Bilalić 01.08.1968. - 05.10.1992.

Ismet Bilalić je rođen 01.08.1968. godine u Teočaku. Poginuo je 05.10.1992. godine u Hrasnici - Ilidža, kao vojnik, na dužnosti zamjenika komadanta Specijalne jedinice za posebne namjene „Crni labudovi”. Posthumno je 1994. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“.

Sarajevski heroji: Dejzin (Velija) Bikić 04.02.1975. - 21.08.1992.

Dejzin Bikić je rođen 04.02.1975. godine u Peći. Poginuo je 21.08.1992. godine na Stupu u Sarajevu, kao vojnik, pripadnik 1. sandžačke brigade. Posthumno je 1996. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“. U sjećanje na Dejzina Bikića jedna ulica u Sarajevu nosi njegovo ime.

Sarajevski heroji: Mirsad (Nurko) Bičo 03.05.1970. - 25.12.1993.

Mirsad Bičo je rođen 03.05.1970. godine u Sarajevu. Poginuo je 25.12.1993. godine na Visu - Sarajevo, kao vojnik, pripadnik 1. „slavne” motorizovane brigade. Posthumno je 1994. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“.

Sarajevski heroji: Ramo (Omer) Biber 1950. - 02.03.1992.

Ramo Biber je rođen 1950. godine. Poginuo je 02.03.1992. godine, kao vojnik, pripadnik „Zelenih beretki”.

Sarajevski heroji: Rašid (Uzire) Bešlija 13.11.1953. - 19.10.1992

Rašid Bešlija je rođen 13.11.1953. godine u Olovu. Poginuo je 19.10.1992. godine na Ugorskom - Vogošća, kao vojnik, na dužnosti komandira čete u 1. motorizovanoj brigadi. Posthumno je 1993. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“.

Sarajevski heroji: Izet (Muhamed) Bešlija 07.09.1964. - 07.10.1992.

Izet Bešlija je rođen 07.09.1964. godine u selu Korita - Ilijaš. Poginuo je 07.10.1992. godine na Čemernom - Ilijaš, kao vojnik – diverzant, pripadnik 126. brdske brigade. Posthumno je 1993. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“.

Sarajevski heroji: Ibrahim (Huso) Berbić 12.12.1950. - 07.09.1992.

Ibrahim Berbić je rođen 12.12.1950. godine u Nemiloj - Zenica. Poginuo je 07.09.1992. godine na Butmiru - Ilidža, kao vojnik, pripadnik 303. brdske brigade. Posthumno je 1993. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“.

Sarajevski heroji: Samir (Abdulah) Behmen 13.04.1968. - 1992.

Samir Behmen je rođen 13.04.1968. godine u Sarajevu. Poginuo je 1992. godine, kao vojnik, pripadnik Specijalne jedinice MUP-a RBiH. Posthumno je odlikovan „Zlatnom policijskom zvijezdom”. Sahranjen je na groblju „Kovači”.

Sarajevski heroji: Kasim (Himzo) Began 27.08.1949. - 09.06.1992.

Kasim Began je rođen 27.08.1949. godine. Poginuo je 09.06.1992. godine, kao vojnik, pripadnik jedinice/brigade iz koje je nastala 105. motorizovana brigada.

Sarajevski heroji: Amel (Zulfo) Bečković 09.03.1969. - 25.05.1992.

Amel Bečković je rođen 09.03.1969. godine u Sarajevu. Poginuo je 25.05.1992. godine u naselju Krše u Ugorskom-Vogošća, kao vojnik, pripadnik 1. motorizovane brigade. Posthumno je 1994. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“.

Sarajevski heroji: Admir (Mahmut) Baždar 1973. - 23.12.1993.

Admir Baždar je rođen 1973. godine. Poginuo je 23.12.1993. godine u Sarajevu, kao vojnik, pripadnik 1. brdske brigade.

Sarajevski heroji: Behudin (Islam) Bašović 25.09.1963. - 14.05.1992.

Behudin Bašović je rođen 25.09.1963. godine u Prijepolju. Građevinski inžinjer. Bio je komandir Interventnog voda Općinskog štaba Teritorijalne odbrane Stari Grad - Sarajevo. Poginuo je 14.05.1992. godine u sarajevskom naselju Vraca. Posthumno je 1994. godine odlikovan ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“.

Sarajevski heroji: Emira (Mehmed) Bašić 03.07.1969. - 27.11.1993.

Emira Bašić je rođena 03.07.1969. godine u Bosanskom Novom. Poginula je 27.11.1993. godine na Jevrejskom groblju u Sarajevu, kao vojnik, pripadnik 15. motorizovane brigade. Posthumno je 1995. godine odlikovana najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan“.

Sarajevski heroji: Haris (Nedžad) Bašić 16.11.1971. - 31.05.1993.

Haris Bašić je rođen 16.11.1971. godine. Poginuo je 31.05.1993. godine na Trebeviću - Sarajevo, kao vojnik, pripadnik Zelenih beretki “Bosnae 81” i 1. bataljona 1. brdske brigade.

Sarajevski heroji: Muhamed (Kasim) Baručija 02.08.1959. - 04.08.1992.

Muhamed Baručija je rođen 02.08.1959. godine u Miljevini - Foča. Poginuo je 04.08.1992. u sarajevskom naselju Stup, kao vojnik, pripadnik Izviđačko-diverzantske čete 1. korpusa. Posthumno je 1994. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan”.

Sarajevski heroji: Šemso (Hamid) Baručija 04.05.1960. - 11.10.1994.

Šemso Baručija je rođen 04.05.1960. godine u Foči. Najviše ratno priznanje „Zlatni ljiljan” dobio je 1994. godine kao pripadnik Komande 1. korpusa.Poginuo je 11.10.1994. godine na Moševačkom brdu- Vareš, u činu kapetana, na dužnosti referenta za planiranje i obuku inžinjerskih jedinica. Sahranjen je u haremu Alipašine džamije.

Sarajevski heroji: Džafer (Meho) Baralija 24.11.1961. - 19.07.1995.

Džafer Baralija je rođen 24.11.1961. godine u Sarajevu. Saobraćajni tehničar. Poginuo je 19.07.1995. na Treskavici, na dužnosti komandira Izviđačko-diverzantske čete Gardijske brigade. Posthumno je 1995. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan”.

Sarajevski heroji: Dinko (Edhem) Bakal 25.02.1962. - 17.09.1994.

Dinko Edhem je rođen 25.02.1962. godine u Sarajevu. Poginuo je 17.09.1994. godine na Dobrinji - Sarajevo u činu natporučnika, pripadnik 5. motorizovane brigade. Posthumno je 1996. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan”.

Sarajevski heroji:Nazif (Smajo) Bajrović 31.03.1954. - 08.12.1992.

Nazif Bajrović je rođen 31.03.1954. godine u Gacku. Građevinski radnik. Poginuo je 08.12.1992. godine na brdu Žuč - Sarajevo, kao vojnik, pripadnik 1. motorizovane brigade. Posthumno je 1993. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan”.

Sarajevski heroji:Samir (Asim) Bajrović 06.06.1967. - 10.12.1992.

Samir Bajrović je rođen 06.06.1967. godine u Sarajevu. Mašinski tehničar. Poginuo je 10.12.1992. godine na brdu Žuč - Sarajevo, kao vojnik, pripadnik 1. motorizovane brigade. Posthumno je 1993. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan”.

Sarajevski heroji: Esad (Adem) Bajramović 1960. - 07.11.1994.

Najčistije osječanje ljudskog življenja je, nesumnjivo potreba za slobodom. Na tom časnom i svijetlom putu borbe za slobodu i dostojanstvo 7. novembra 1994. godine, život je položio načelnik Štaba naše brigade, 34-godišnji Esad Bajramović. Vijest o Esinoj smrti bolno je odjeknula među svim pripadnicima 105. motorizovane brigade. Svi oni koji su čuli za njega, a posebno mi koji smo ga lično poznavali, duboko smo potreseni, ožalošćeni i suosjećamo sa članovima njegove porodice. Sudbina je htjela da nije dočekao da se ponovo sastane sa svojim najmilijima: majkom, sestrama, braćom, suprugom i kćerkom, koja je, nakon saznanja tužne vijesti, spontano reagovala: na papir je prenijela svu tugu, napisavši samo – „moj tata“.

Esad Bajramović rođen je u selu Plašće kod Priboja. U Srednju vojnu školu u Rajlovcu upisao se 1976. godine, a nakon završenog školovanja dobio je posao u kasarni u Rajlovcu. Uz rad, 1983. godine, upisao je Vojnu akademiju (ostala su mu bila još dva ispita). Početkom agresije na grad Sarajevo i Republiku Bosnu i Hercegovinu uključio se kao borac - dobrovoljac u jedinicu „Hrastovi II“. Kasnije je angažovan u policiji ovog bataljona koja je išla na ispomoć gdje god je trebalo. Tog perioda, njegov saborac M.Š., se sjeća:

- Eso je bio stručnjak za pucanje iz tzv. „Dedo-bacača“. Pucajući iz tog oružja po Kromolju, početkom rata je i teže ranjen. Poslije izlaska iz bolnice brinuo se o naoružanju u jedinici, a svoje slobodno vrijeme često je koristio za odlazak na liniju i uništavanje četnika.

Formiranjem 7. brdske brigade Eso je postavljen za pomoćnika načelnika operativnih poslova gdje iskazuje veliko znanje, uspješnost i hrabrost u organizaciji i postavljanju linije. I dalje je učestvovao u svim akcijama koje je izvodila naša jedinica, a formiranjem 9. mtbr postavljen je na mjesto pomoćnika načelnika za obavještajne poslove. Ubrzo postaje načelnik Štaba brigade. Nije bilo bitno na kojoj se formacijskoj dužnosti nalazio, Esad Bajramović je uvijek bio uvažavan i voljen, uvijek prisutan među borcima, i u akcijama i u trenutcima predaha. Ranjavan je tri puta. Saborci govore o susretima i druženjima sa Esom. Kod S.A. sjećanja su duboka, iz srca: U svemu je bio izuzetan. Prilikom poznanstva čvršće nas je povezala ljubav prema streljaštvu. Nisam čuo da je ikada povisio ton na nekoga, da je nekoga uvrijedio. Posjedovao je jedan autoritet koji je bio zasnovan na korektnom, ljudskom odnosu prema svima. Dane smo provodili u pripremanju naših odbrambenih aktivnosti pri čemu je u svakom segmentu vodio računa polazeći od sebe da li bi on to mogao učiniti, da li će se to moći izvršiti. Cijenio je, prije svega, rad, i nije se libio da svakome ukaže na eventualne greške i pomogne u njihovom otklanjanju. Energiju koju je posjedovao prenosio je i na druge, a u svakom trenutku vladao je situacijom, bilo kako da je teško bilo. Sjećam se perioda kada je grad bio žestoko granatiran, kada su skoro svi bili u skloništima, on je izlazio do linije, da bude sa borcima. Imao je jednu rečenicu koju je ponavljao borcima u svakoj prilici: „Sve što radimo - radimo za Bosnu“. Prilikom zadnjeg ranjavanja samo je par dana odsustvovao sa dužnosti, i nezaliječen je došao raditi. Mislim da je teško naći čovjeka u brigadi koji od njega nešto nije naučio. Bez pretjerivanja - bio je legenda!

Ono što je svima bilo zadivljujuće kod rahmetli Ese jeste njegova želja da se što više uradi na ustrojavanju svih jedinica brigade. Svoje saradnike plijenio je energijom sa kojom je radio. Bilo mu je dovoljno dva sata sna i da nastavi raditi kao da je spavao i odmarao cijelu noć. Svi njegovi poznanici i prijatelji, doživljavali su ga kao jednostavnog i skromnog čovjeka koji ne vodi računa o sebi nego o svojim vojnicima. Nije podilazio ljudima. Bio je vojnik, osjetila se doza oštrine u druženju sa ljudima, ali je kroz to zračio i toplinom, spremnošću da mu se možeš u svako doba obratiti i za obične ljudske probleme. Bio je pun ambicija i želje da se Bosna, koju je doživljavao kao svoju domovinu, oslobodi. Najvažnije mu je bilo da se ide dalje. Veoma često je išao na teren, uvijek sa čvrstim ubjeđenjem da neprijatelj ovaj rat mora izgubiti. Esadov patriotski put okončala je četnička granata u selu Šehovići (na Crnoriječkoj visoravni) prilikom izvođenja borbenih dejstava naše brigade. Ugradio je sebe u našu jedinicu. Dao je krupan doprinos vojničkom stasanju i efikasnim borbenim aktivnostima naše i njegove 105. motorizovane brigade. Nadkapetan Esad Bajramović biće upamćen po svojim najplemenitijim ljudskim osobinama i potvrđenoj vojničkoj veličini. Neka je rahmet njegovoj duši.

Sarajevski heroji: Janko (Milan) Bajić 16.06.1967. - 1992.

Janko Bajić je rođen 16.06.1967. godine u Sarajevu. Poginuo je 1992. godine, kao vojnik, pripadnik Specijalne jedinice MUP-a RBiH. Posthumno je odlikovan „Srebrenom policijskom zvijezdom”. Sahranjen je na groblju „Lav”.

Sarajevski heroji: Izudin (Ramiz) Bajić 16.01.1972. - 04.08.1992.

Izudin Bajić je rođen 16.01.1972. godine u Han Pjesku. Ekonomski tehničar. Poginuo je 04.08.1992. godine na Stupu - Sarajevo, kao vojnik, pripadnik 1. motorizovane brigade. Posthumno je 1996. godine odlikovan najvišim ratnim priznanjem „Zlatni ljiljan”.

Sarajevski heroji: Amer (Arif) Bajić 1976. - 09.10.1995.

Amer Bajić je rođen 1976. godine. Poginuo je 09.10.1995. godine u Sarajevu, kao vojnik, pripadnik Armije RBiH odreda „Soukbunar”.

Sarajevski heroji: Antonio (Josip) Badrov 01.10.1969. - 13.12.1994.

Antonio Badrov je rođen 01.10.1969. godine u Sarajevu, nastanjen u Visokom. Pripadnik Armije BiH od 18.09.1992. godine. Poginuo je 13.12.1994. godine u rejonu Troskok - Bjelašnica, kao vojnik, pripadnik Odreda policije za specijalne namjene „Lasta”. Posthumno je odlikovan „Zlatnom policijskom značkom”. Sahranjen je na groblju „Sveti Josip”.

Sarajevski heroji: Avdo (Murat) Bačvić 1945. - 07.05.1992.

 
Avdo Bačvić je rođen 1945. godine. Poginuo je 07.05.1992. godine u Sarajevu. Ukopan je na sarajevskom šehidskom mezarju „Kovači”.

Sarajevski heroji: Edmir (Mehmed) Babović 17.05.1970. - 30.05.1993.

Edmir Babović je rođen 17.05.1970. godine. Poginuo je 30.05.1993. godine na Trebeviću - Sarajevo, kao vojnik, pripadnik Zelenih beretki "Bosnae 81" i 1. bataljona 1. brdske brigade.