Pred kraj Aprila ’92 formira se "PETA CETA" zamisljena kao manevarska jedinica, kada sam cuo za to bio sam presretan, otrcao sam i prijavio se. Na zalost to me nije u tom momentu oslobodilo i davanja straze. Formirana je u pocetku od dobrovoljaca a poslije su samo urucili poziv mladim od 35 godina tako da je broj od 40 ljudi zadovoljen.
Peta ceta nije bila jedna cjelina, svi su ujedno ostali pripadnici svojih mahalskih jedinica, samo bi se okupljali u slucaju da moraju ici negdje na intervenciju. Nakon par dana smo dobili i prvi zadatak, obezbjedenje KMT (Kasarna Marsal Tito). Tu smo bili punih pet dana i pet noci. Bilo je zanimljivo sto nikako nisam mogao da skontam ko je glavni, svaki dan sam imao drugaciju sliku, svako je naredivao nesto. Zelio sam da odem sto prije odatle. U povratku vidim mitraljesko gnijezno preko puta robne kuce, jos gora slika je bila kada sam isto vidio na Kovacima, sta li su cuvali? Nakon toga se vracamo na Vasin Han, od naseg staba dobivamo 3 dana nagradnog odsustva.
Nisam ih uspio iskoristiti, jer su cetnici zarobili Aliju Izetbegovica, ponovo nas stavljaju u stanje pripravnosti, cekali smo kuci da nas kurir pozove. Negdje oko 9:00 kod mene su dosla dva prijatelja sa Bistrika, bili su gladni pa smo napravili nesto za dorucak, rekli su mi da drze Kasarnu na Bistriku u okruzenju, cekaju kada ce uci, ja sam odlucio da podem sa njima taj dan. Skontali smo da se nesto desava, kada smo bili kod Hotela Evropa, pa smo presjekli put tako da smo izasli kod Despica kuce na obalu, vidjeli smo da je vojska pocela da izlazi, nismo imali vremena da idemo na most, spustili smo se niza zid u korito Miljacke i presli ravno u park kod zgrade papagajke. Tu smo dosli do ceste, cekali smo vojnike koji su prolazili.
Nastala je prava otimacina za naoruzanjem, uniforme, pancire i drugu vojnu opremu, svi vojnici koji su imali maskirnu uniformu su ostali taj dan bez nje, otisli su u donjem vesu. Na par metara od mene pojavio se vojnik koji je imao kompletnu opremu na sebi, izgledao je kao specijalac. Sebe sam vec vidio u njegovoj uniformi, tada se neko bacio iza mene na njega i povikao “moj si”, bio sam ljut, malo je falilo da pocnem pucati u tog covjeka, na svu srecu nekako sam uspio da bjes zadrzim u sebi.
Vojnici su izgledali preplaseno, na njihovim licima se vidio strah, prolazili su u koloni, pogleda oborenog prema zemlji. Konacno sam i ja docekao svoju zrtvu, vojnik u maskirnom kombinezonu sa puskom i sljemom je bio idealna prilika, uhvatio sam ga i rekao mu da skine uniformu, samo je ponavljao jedno te isto, "nemoj me ubiti", rekao sam mu "usuti i skidaj se inace cu te ubiti" tada je poceo da drhti, pokusao je da otkopca kombinezon ali mu nije polazilo za rukom, tada sam mu rekao "smiri se, necu ti nista, samo mi treba uniforma".
Ubrzo je kolona je zaustavljena, situacija je bila krajnje napeta, cekali smo naredenje, ali sistem veze u tom momentu je bio vrlo los, informacije skoro da su se prenosile od usta do usta, tako da nisi znao sta se desava iza ugla. Na srecu sve se na kraju zavrsilo dobro. Moj prvi ratni plijen je bio automatska puska, maskirni kombinezon, sljem i pistolj. Cinilo mi se tada da je premalo, ali kada sam na na kraju skontao kako sam slucajno dosao tu i koliko je samo bilo vojnika taj dan na toj relaciji, dobro da me zapao i jedan metak…
Preneseno iz ratnog dnevnika rahmetli Saudina Becirevica, nekadasnjeg vojnika Armije BiH
Reklame
0 comments:
Post a Comment