5. avgust 1992.
Već sa ukrupnjavanjem jedinica TO, krajem juna u Sarajevu se planiraju i organizuju napadna borbena dejstva radi deblokade grada ili, u najboljem slučaju, da se proširi kružna linija odbrane. Rezultati i uspesi u borbama za Pofaliće i Mojmilovo brdo, te delimični uspesi u napadu na Malu kulu, na Grdonju, te Čolinu kapu u toku juna inicirali su Regionalni Štab TO i Operativnu grupu (OG-2) da planiraju složenija borbena dejstva.
Ova zabeleška je sačinjena na osnovu kazivanja komandanta Operativne grupe 2 (OG-2) pukovnika u penziji Muje Kafedžića. U GŠTO o planu deblokade Sarajeva na pravcu Poljine-Vogošća - mi, ili možda samo ja (?!), nismo imali informaciju. Njegov pismeni izveštaj, u izvornom obliku, glasi:
„Načelnik Glavnog štaba Sefer Halilović pozvao me na razgovor. Razgovarali smo o vojno-političkoj situaciji u zemlji sa težištem na Sarajevu i problemima organizacije, formiranja i opremanja jedinica. Ukratko smo analizirali stanje duha kod naroda, i prijetnjama koje se primiču Sarajevu. Analizirali smo niz mogućih varijanti eventualne deblokade grada, jer smo se složili da treba pokušati proboj iz okruženja. Bili smo svjesni naše inferiornosti u odnosu na neprijatelja, posebno u MTS i složili smo se da se ta inferiornost može kompenzirati pri sadašnjem stanju naših snaga jedinio iznenadnim udarima po neprijateljskim jedinicama i položajima. Pri razmatranju varijanti eventualnog proboja prihvaćena je ideja proboja prema Vogošći, čime bi se slomila otporna tačka Poljine, zbacile njihove snage i grad oslobodio jendog opasnog objekta sa koga su sijani plotuni smrti.
Idejna zamisao plana bila je: radi iznenađenja napad izvesti noću, bez artiljerijske pripreme napada, borbeni poredak organizovati dvostranim obuhvatom, kako bi se kliješta obuhvata zatvorila u rejonu Krivoglavci-Vogošćanska petlja. Za napad formirati tri taktičke grupe. Komandant 1.TG Ajnadžić Nedžad. Komandant 2.TG Ramiz Duraković i komandant 3.TG Softić Murat.
1.TG dejstvovala je na pravcu glavnog napada Izlaze-Poljine-Šućurovići-Blagovac-G.Jošanica. Dijelom snaga obezbjeđuje desni bok od napada sa pravca Mrkovića i preko Radave ubacuje snage do jedne čete u pozadinu neprijatelja, koje presijecaju komunikaciju Mrkovići-Poljine, spriječavaju pokret neprijatelja iz Mrkovića prema Poljinama i dejstvuje u pozadinu snaga na poljinskom visu. Druga TG demonstrativno napada Vogošću, sadejstvuje 1. TG djelom snaga u napadu na vis, a u Vogošću ubacije snage do jednoga voda, koje će izvršiti diverzije na „Pretis“, i kasnije sadejstvovati snagama koje napadaju sa fronta. Po ovlađivanju TG 1 sa rejonom sela Blagovac, energičnim dejstvom razbiti odbranu Vogošće, jurišnim grupama razbiti vatrene i otporne tačke u gradu i sadejstvovati dijelovima 1.TG u oslobađanju grada. 3. TG napada pravcem Žuč-Jezera-Priboj-Krivoglavci i po ovlađivanju linijom s. Uglješići-Priboj, produžava napad ka selu Krivoglavci. Djelom snaga sadejstvuje TG-2 u oslobađanju Vogošće, a djelom snaga presjeca komunikaciju Rajlovac-Semizovac i po izbijanju u Krivoglavce u sadejstvu sa snagama TG-1 prelazi u odbranu stvarajući uslove za uvođenje novioh snaga u napad ka rejonu Ilijaš. Pošto je napad planiran bez artiljerijske pripreme, planirana je artiljerijska podrška napada po razvoju napadnih dejstava, a mkoju su trebale izcvesti top 130 mm zvani „Sultan“ sa Igmana i AG iz rejona Visoko. U cilju neutralisanja pojedinih otpornih tačaka, nanošenja gubitaka u živopj sili i MTS i podržavanja borbenog morala naših snaga. NGŠ Sefer mni je rekao da je „Sultan“ (tako su dali ime topu 130 mm) na Igmanu na VP i da ima 700 granata, koje su navodno došle tih dana.
Međutim, tri ključne stvari iz zamisli nisu realizovane – a) komandanti pravaca nisu ispoštovali vrijeme početka napada, koji je zapovješću preciziran u 02.00 časova 01.08., nego su jedinice uveli u napad tek u 04.30 časova; b) jedinica namjenjena za ubacivanje i presjecanje komunikacije Mrkovići-Poljine nije izvršila zadatak, a lažno je izvjestila da se ubacila u zadati rejon i c) skoro najvažnije „Sultan“ nije bio na Igmanu, zadržali su ga HVO bojovnici u Konjicu.
Na ovim trima stvarima kompromitovana je zamisao napada. Kada je neprijatelj ispoljio najžešću vatru po našem borbenom poretku, da smo imali bar „Sultana“ i sa njime prošarali po vatrenim položajima artiljerije i odbrambenim linijama neprijatelja, nanijeli bi mu gubitke i poljuljali borbeni moral. Nažalost,. Napad i proboj nisu uspjeli. Komandu OG samo je izvještavala TG-1. U sistem komandovanja nekompetentno su se samovoljno uključile neke strukture, tako da su praktično bile 2-3 linije komandovanja i izvještavanja i da je komanda OG-2 svjesno i ignorantski zaobilažena. Iako sam svjestan postojanja lobija protiv komande OG-2, obzirom na vojno-političke strukture i ličnosti koje su ga sačinjavale, smatram iracionalnim ulaziti u javno istraživanje, utvrđivanje i objelodanjivanje toga fakta. Jedino što smatram važnim jeste da kažem da je moja komanda bila apsolutno marginalizirana i blokirana uplitanjem nepozvanih u sistem komandovanja."
Objektivna analiza ove akcije nedvosmisleno ukazuje na bitne elemente, koji su svojim pojavnim oblikom doprinijeli neuspjehu planiranog proboja, a to su po mom mišljenju: odsustvo želje državnog rukovodstva za izvršenje deblokade grada. Iako je to bila krupna akcija po značaju za grad i državu, niko iz vlade niti Predsjedništva nije došao u komandu OG da se zainteresuje za pripreme, probleme i da ponudi bilo kakvu podršku. GŠ je svojim sugestijama pružao pomoć u razradi plana, ali nije organizovao uspješno sadejstvo drugih jedinica sa snagama u proboju. GŠ nije vladao ni stanjem u jedinicama, jer je lažno informisan od potčinjenih. To zaključujem na osnovu situacije s topom 130 mm i municijom za njega. U pripremnoj fazi Sefer je tvrdio da se top nalazi na Igmanu i da ima 700 granata. Kada sam zatražio artiljerijsku podršku i vatru po poljinskom visu Vehbija Karić mi je odgovorio da nema municije. Ali, nije rekao da top nije na vatrenim položajima. Nakon obraćanja Sefereru sa zahtjevom za vatru, upoznavši ga sa informacijom pukovnika Karića da nema municije, obećao je da će me nazvati za deset minuta, što je korektno učinio i informisao me da top uopšte nije na Igmanu, jer ga je HVO zadržao u Konjicu.
Ostao sam kao paralisan i rekao da se ni po koju cenu ne bi prihvatio ovog zadatka da sam samo mogao pretpostaviti da su toliko neorganizovani,. Nisam bio siguran tada da li se radilo o svjesnoj podvali i podmetanju? Tada sam smatrao da se neko poigravao sa Seferom i da je njemu svjesno pdmetano putem sistema lažnog izvještavanja i informisanja iz potčinjenih komandi.
Nisu definisane zone odgovornosti komandi niti njihove nadležnosti. Komanda regionalnog štaba se držala strogo po strani, nezainteresovano. Imali su samohodnu haubicu 122 mm zvanu „gvozdika“ i nisu dozvolili da se upotrijebi u podršci snaga u proboju iako su proboj vršile njihove formacijske snage.
Glavni štab nije poduzeo ni najminimalnije mjere angažovanja artiljerijske grupe iz Visokog da pokrije vatrom najopasnije neprijateljeve položaje, niti da demonstrativnim napadom na neki osjetljiv taktički objekat neprijatelja odvuče ili razvuče njihovu pažnju, kako bi se smanjila koncentracija artiljerijsko-minobacačke vatre po rejonu Poljine.
Komandant sa Kobilje glave nije ubacio DIG u Vogošću, niti krenuo u napad na poljinski vis. Izvjestio je da mu je jedna četa otkazala poslušnost i odbila da ide u akciju. U to vrijeme je u našim jedinicama, među vojnicima i starješinama egzistirala destruktivna floskula „mi smo založeni“ ili „ako nas založi“. Obično je aktuelizirana u vrijeme angažovanja jedinica u težim borbenim zadacima. Nije mi poznato da li su nosioci ove destruktivne parole ikada odgovarali za potkopavanje morala, jer je ona negativno djelovala na raspoloženje boraca.
Prema podacima koje ima komanda OG-2 ljevokrilna taktička grupa nije izvršila napad prema zadatku koji je imala. U razgovoru sa vojnicima iz te grupe, tvrde da su cijelo vrijeme preležali i da se nisu pomakli sa mjesta. Prema početnoj odluci u sastavu ove TG trebala je učestvovati i 1. sandžačka brigada, u to vrijeme jedna od najbolje konsolidovanih i organizovanih brigada. Međutim, ovu jedinicu je na svoju ruku izvukao Regionalni štab i uputio na Stup, bez konsultacije sa komandom OG-2 čime su snage za proboj ozbiljno oslabljene.
Komande naših jedinica su bile nedovoljno stručno obučene i uigrane, bez borbenog iskustva. Još nisu bili razvijeni ni izgrađeni hijerarhijsko-subordinacioni odnosi u jedinicama. Naprotiv, mnogi komandanti su smatrali jedinice svojom privatnom svojinom tvrdeći kako ih država nije naoružala niti materijalno opremila, nego da oni idu u rat sa puškama koje su vojnici sami kupili.
Nedovoljno stručno obučeni i bez borbenog iskustva vojnici su se prvi put na otvorenom prostoru susreli sa opasnom minobacačkom vatrom, koja je bila vrlo efikasna na nezaštićeno ljudstvo u borbenom poretku. Poslije prvih gubitaka panika je zahvatila izvjestan broj ljudi koji su se zbijali u grupe i tako postajali unosni ciljevi neprijateljskih artiljeraca.
Neodgovorno narušavanje dogovorenih principa sadejstva po vremenu i prostoru od strane nekih starješina. Nedostatak snaga za formiranje rezerve jedinica za potrebne intervencije.
Nakon Seferovog obavještenja da nema ništa od artiljerijske podrške, naredio sam prekid napada i prelazak u odbranu na dostignutim linijama, kao i zbrinjavanje ranjenih povređenih i poginulih vojnika. Og komande TG-1 samo sam primio izvještaj prema kojem je poginulo 11 boraca, lakše ranjeno 42 i teže ranjen 21 vojnik. To je ljudstvo koje je stradalo na frontu u borbenom poretku jedinica. Ja ne znam za druge zvanične podatke koje je neko možda samovoljno kreirao. Analizu bitke organiozovao ja Glavni štab, a komanda OG-2 je bila u ulozi posmatrača, što znači da je priprema analize obavljena bez učešća moje komande. Tokom analize su glavnu riječ vodili oni koji nisu izvršili zapovjest, a naročito je harangirao komandant TG-2. Hibridni i samoproglašeni stručnjaci, sa kaubojski okačenim pištoljčinama parolaški su mudrovali.
Dan ili dva poslije toga Sefer me pokušao nagovoriti da ponovo organizujemo pokušak proboja. Pitao sam kojim snagama i kakvu ću imati artiljerijsku podršku? Odgovorio mi je sa istim snagama. Smatram da ovim ljudima treba obezbijediti vvrijeme za predah i povratak od preživljenog šoka, i da su oni u ovakvom psihološkom stanju nesposobni za borbu – rekao sam mu. Ako mi ne date nove snage i solidnu artiljerijsku podršku ja nisam spreman preuzeti odgovornost za novi pokušaj proboja. Tako je završen taj naš razgovor u drugarskom tonu, a pokušaj proboja ovdje nije nikada više pokušan.
Pošto su samoproglašeni stručnjaci žestoko napali plan bitke, kvalifikujući ga nestručnim i prišivajući mu još kojekakvih negativnih epiteta, a neki „dobronamjerni“ su tražili i moje zatvaranje, predsjednik Predsjedništva gospodin Alija Izetbegović je, da bi objektivizaro svoj stav, odnajbližih savjetnika zatražio objektivnu ekspertnu analizu plana. Nakon detaljne analize dokumenata plana Vrhovnom komandantu je pruženo objektivno i potpuno objašnjenje. Plan je ocjenjen kao vrlo realan i visokostručno urađen, i da neuspjeh pokušaja proboja nije posljedica nedostataka u planu. VK je prihvatio ponuđeno objašnjenje. Međutim to nije bilo dovoljno da se zaustave neodgovorne insinuacije nekih ljudi iz Glavnog i Regionalnog štaba koji su nastavili nečasne harangerske igre.
Posebno ističem kao pozitivan primjer komandanta bataljona g. Esada Muratovića, koji je sa svojim bataljonom upao u prednji kraj odbrane neprijatelja i uništio par mitraljeskih i snajperskih gnijezda i nanio gubitke neprijatelju (oko 15 ubijenih i više ranjenih).
Kao što se vidi mnogobrojni su faktori koji su bili uzrok neuspjeha ovog zaista plemenitog pokušaja i dalekosežne strategijske namjere. To je spleteno u jedan čvor, koji je izuzetno teško razmrsiti. Nisam pristalica olakog, nekompetentnog i neobjektivnog optuživanja ljudi, jer je skoro nemoguće u tome čvoru apostrofirati bilo koga bez opasnosti da se ne pogriješi. To je jedno veliko iskustvo, čije su pouke vrlo bitne. Neki politikanti, vrlo neodgovorno komentarišu poljinsku bitku, u čemu nema ama baš ništa poučno i korisno.
Kao građanin i kao čovjek izražavam divljenje prema visokomoralnim ljudima koji su nesebično jurišali srcem, na nebo. Ti naši divni ljudi su smjelo, odvažno i samoprijegorno pošli u bitku sa ciljem da razbiju neprijateljeve smrtonosne taktičke objekte i da ga potisnu sa obronaka odakle je terorisao naš grad i naše građane. Iako su učestvovali u jednoj od izgubljenih bitaka, ostali su stameni, čvrsti, postojani i nepokolebljivi u borbi za slobodu i nezavisnu RbiH. Sa osobitim pijetetom se sjećam poginulih heroja i među njima neustrašivopg Asima (Aska) Prazine, kojima uz rahmet i slavu želim lahku crnu zemlju i nezaboravb. Nastojati ćemo da se njihove žrtve ne zaborave i gajiti poštovanje prema njima.“
Tako komandant OG-2 Mujo Kafedžić opisuje bitku za Poljine. Inače, u komandnom sastavu bili su: Muhamed Vejzagić, NŠ; Fadil Omerika, NŠ za operativne poslove; Nedžad Ajnadžić, pomoćnik komandanta za bezbednost; Amil Tafro, pomoćnik komandanta za logistiku; Izudin Filipović, pomoćnik komandanta za moral; Veljko Droca, referent za socijalna pitanja vojnika.
OG-2 je zabeležila u ratni dnevnik da su tog dana poginuli sledeći borci:
1. Prazina (Alije) Asim (Asko); 2. Šukalo (Jusa) Enver; 3. Čolak (Džemaila) Kemal; 4. Šalaka (Bećira) Zajko; 5. Bajrić (Rešida) Senad; 6. Hadrović (Hasana) Mehmed; 7. Komarica (Atifa) Muriz; 8. Kahriman (Meha) Vahid; 9. Zametica (Uzeira) Edhem; 10. Ademi (Rasima) Enver; 11. Sipović (Halila) Izet.
Pored toga 21 teže i 42 lakše ranjena borca.
Inače, u Operativnom centru Glavnog štaba 06.08.1992. izvršena je dosta površna analiza neuspeha, s konstatacijama da je početak napada kasnio, jer jedinice nisu na vreme stigle u očekujuće rejone na pravcima upotrebe. Sistem radio veza nije bio u potpunosti zaštićen, pa je neprijatelj upao u sistem radio veza i otkrio pokrete jedinica. Iako sa zakašnjenjem, napad se, nakratko, odvijao po planu. U toku napada na s. Izlasi poginuo je komandant Asko Prazina, što se veoma brzo pročulo među vojnicima, pa je došlo do trenutnog pada morala pojedinaca i grupa, te otvorenog komandovanja putem radio veza, što neprijatelj koristi da minobacačkom i artiljerijskom vatrom ostvari vatrene udare, u kojima gine veliki broj boraca. Komandovanje je paralizovano, dolazi do rasula i povlačenja na početne položaje. Bio je to potpuni neuspeh.
U istom dokumentu utvrdjeni su sledeći razlozi neuspeha:
1. – Nerealna i nepotpuna procena jačine snaga i borbenih mogućnosti vojske bosanskih Srba. Neprijatelj je potcenjen;
2. – Planiranje napada, odluka komandanata i zadaci jedinicama bili su nerealni, nije bilo usklađeno po vremenu, prostoru i realnim mogućnostima jedinica;
3. - Nije planirana, pa ni ostvarena koordinacija i sadejstvo sa snagama sa fronta i pozadine neprijatelja;
4. – Narušene mere operativnog i taktičkog maskiranja, a nije primenjivan sistem TKT (tajnog komandovanja trupama);
5.- Nizak nivo vojne organizovanosti i pripremljenosti za napad. Nije izvršeno komandantsko izviđanje, komandanti nisu na zemljištu saopštili zapovesti i dr.;
6. - Ispoljena samovolja grupa boraca i pojedinih komandira;
7. - Veoma brz pad morala, zbog pogibije Aska Prazine;
8. - višeslojno komandovanje
9. - Zabrinjavajuće veliki broj poginulih.
Pitam se ko će, da li će i kako biti sankcionisan zbog neuspeha napada i, još više, zbog velikog gubitka boraca? A, morali bi biti sankcionisani. U najmanju ruku to je obaveza prema poginulima i njihovim unesrećenim porodicama. To mora biti i opomena za komande i štabove da stručnije planiraju svaku borbenu radnju. Ovo nisu kompjutorske «ratne igre», ovde se radi o životima boraca.
10. avgust 1992.
Ne prekidajući dnevne obilaske jedinica na položajima odbrane grada, učestvujem i u akciji formiranja planinarsko-diverzantske jedinice. Ideja je potekla od dva mladića koji su se krajem jula iznenada pojavili u mojoj kancelariji. Najpre nisam shvatio šta žele. Govorili su uopšteno: “Ovako više ne može”; “Radi se pogrešno”; “Vaše akcije ne daju prave rezultate”.
Tek kad su krenuli sa “Treba uraditi”, shvatio sam da će predložiti nešto konkretno. “Više bi se dalo učiniti s diverzantskim akcijama u neprijateljskoj pozadini!” Brine ih, dakle, naša nemoć da deblokiramo Sarajevo. Tek kad su počeli spominjati imena ljudi na koje računaju i njihove specijalnosti i profesionalni angažman pre rata, predlog je zaokupio moju pažnju. Manirom čoveka koji je nehotimično prečuo imena sagovornika pri upoznavanju, zamolio sam ih da ih ponove. Nijaz Zorbić i Boris Kovačević.
Ništa novog nisu ponudili ti mladi ljudi, samo su insistirali na činjenici da naša rešenja nisu efikasna u napadu i da treba pokušati sa diverzantskim dejstvima u pozadini neprijatelja. Podsetili su me na misao mog omiljenog starog kineskog vojnog teoretičara Sun Cu Vu-a: “Uđimo u prazninu, navalimo na šupljine, zaobiđimo ono što brani, udarimo ga tamo gde nas ne očekuje.”
Zorbić je spremno izdiktirao imena boraca za izviđačko–diverzantski vod: Boris Kovačević, osvajač najviših planinskih vrhova Evrope i član ekspedicije na Himalaje; Predrag Štarko, planinar–alpinista, osvajač vrhova preko 5.000 metara n/v; Goran Udovčić, vrhunski sportista, aktivni član RMUP -a; Ajnur Mehičević i Bahrudin Duraković, pripadnici specijalne jedinice MUP-a; Senad Fejzagić, pirotehničar; Predrag Jovanović, vrstan vezista. Imena ovih ljudi i njihove sposobnosti su budile moju maštu i prihvatio sam da obavim konsultacije u Glavnom štabu oružanih snaga i da ih ubrzo izvestim o našem stavu.
Ispostavilo se da je s ovim predlogom već upoznat komandant Sefer Halilović, pa smo na prvim konsultacijama o ovoj jedinici obojica zaključili da tu “ima nečeg” i da vredi pokušati. Komandant mi je prepustio sve aktivnosti u vezi sa formiranjem planinsko–diverzantske jedinice. Obavešteni o konkretnom interesu za njihovu ideju, Zorbić i Kovačević su vrlo brzo i dosta uspešno realizovali sve zadatke oko organizovanja ove jedinice. Budući da su svi kandidati za njen borački sastav bili na rasporedu u jedinicama OS, morali smo izdejstvovati njihovu prekomandu u novoosnovanu jedinicu. Nije to bilo teško uraditi, jer su ministar za unutrašnje poslove Jusuf Pušina i komandant specijalne jedinice MUP-a Dragan Vikić pokazali puno razumevanje za našu “stvar”. Vikić je podržao formiranje diverzantske jedinice i obećao punu pomoć u kadrovima, materijalnim sredstvima i obuci ljudi. Poslao sam formalni zahtev za prekomandu tih ljudi u planinsko-diverzantsku jedinicu.
Reakcija jedinica na naš zahtev je bila iznenađujuće brza i pozitivna, tako da se ljudstvo već za dvadesetak dana našlo na okupu u prostorijama osnovne škole “Miljenko Cvitković” u Nemanjinoj ulici. Čim su se okupili, odmah je započela specijalistička obuka. Jedinici je dato konspirativno ime, a njenim borcima je strogo zabranjeno bilo kakvo kazivanje o jedinici ili angažmanu. Ozbiljnost i motiviranost ovih mladića je bila na tako visokom nivou da nije bilo nikakve stvarne potreba za njihovom moralno–političkom pripremom. Obuka je usredsređenana jačanje psihofizičke čvrstine boraca, na diverzantsko i inžinjersko osposobljavanje.
Dok je trajala obuka, vodili smo zanimljive rasprave o planovima borbene upotrebe. Odredili smo rejone dejstva za prvu fazu, septembar–novembar: planine Igman, Bjelašnica, Treskavica, Jahorina, Prenj i Velež. Odredili smo objekte na kojima će vršiti diverzantske akcije: komunikacija Nevesinje–Borci (poviše Konjica) koju četnici koriste za dovođenje ljudstva i dostavljanje TMS; radio–relejno čvorište na Borašnici; vatreni položaj artiljerije na Kiseru; radio–predajni centar Kleke. Moje poverenje u mogućnosti ovih sposobnih mladića je bilo neupitno. Počeo sam čak sanjariti o njihovim spektakularnim diverzantskim uspesima i o bombastičnim naslovima u našim novinama i udarnim vestima RTV Sarajevo o njihovim podvizima.
U toku priprema za izlazak na Igman, često sam ih obilazio i dugo razgovarao sa njima. Svi su oni ponosni što pripadaju ovoj jedinici; svesni su opasnosti koje ih očekuju; ali su i uvereni da do cilja mogu i moraju stići. Priznajem, ponos je ovladao i mnome.
“Danas ste nepoznati javnosti, što je i razumljivo s obzirom na konspirativnosti jedinice i zadatke koje treba da izvršavate. Ali, kada se borbeno oglasite, slava će biti vaša! Učinite da vas rušitelji Domovine dobro zapamte! Bog vas čuvao i pratila vas dobra sreća!” - rekao sam i ganuo, izgleda, najviše sebe. Čvrsti momci su me sa simpatijama gledali, a ja, stara vojnička “kuka”, jedva sam suzdržao suze u očima. Samo sam još mogao da stegnem ruku svakom pojedinačno.
Reklame
0 comments:
Post a Comment