Thursday, January 29, 2015

Rat u očima djeteta (6 dio) - 2 juni 1992

Uzela sam te u ruke i od neke nevolje uopšte ne mogu da počnem da pišem. Ali evo. Zaista me pritisla ogromna muka. Evo već peti ili šesti dan E. ne dolazi. Zahvaljujući crknutom PTTu nemam nikakve veze sa njim.

26.5 počelo je granatiranje porodilišta. Tada je morao ostati da spava kod mene zbog mnogobrjnih obližnjih detonacija, a granate su padale i na Koševsko brdo. Kada smo se rastali, kao da je znao, rekao mi je "ko zna kad se opet vidimo". Nažalost ispalo je tako. Iako sam rekla da ću gledati s prozora kad je to jutro krenuo kući, nisam jer sam zaboravila, tj. nisam imala ključ od haustora, te zamajavajući se sa tim zakasnila sam da pogledam kad je prošao na onom mjestu koje se vidi sa prozora. Valjda je sretno stigao kući. Tu istu noć ranjeno je 3. ljudi u stanu u MTU 9 što mu je jako blizu. Onda te more neke crne misli druge prirode za koje se nikako ne možeš razuvjeriti. A postoje i one treće, da mu starci nakon onog noćenja nedaju maknuti z kuće dok se ne smiri. To je ipak najvjerovatnije, jer su od tada detonacije u blizini vrlo česte. I dalje se tješim.

Evo opet jedne. A taman sam se ponadala da bi danas mogao doći. Molila sam mamu da me pusti da ja idem, ali znaš već, takve su mame. A ja bi otišla!

U međuvremenu, što se rata tiče, svašta ima. Negdje 27. čini mi se, iz VBR-ova su gađali naše naselje. Bio je užas. 100 kuća u gornjem dijelu je popaljeno ili srušeno. Kada smo to preživjeli, preživjećemo i sve ostalo. Sreća, ni jedna raketa nije pala blizu zgrada. Tada je prvi put i Breka gađana i raznesen je jedan stan kod igrališta. Uhvaćena je i Mladićeva poruka da se raketiraju VelUšići, kako reče, i Pofalići jer "tamo nema mnogo srpskog življa" i "ako ništa ono da im razvučemo pamet".

Nisam znala da rat može toliko promjeniti čovjeka ali sam ja sada totalno druga osoba. Što se odnosa sa ljudima tiče, zaista ne znam kakav odnos da imam sa Brankom i Nemanjom po povratku. Koliko god pokušavam da ih opravdam što su otišli nikako ne mogu. Jučer sam polemisala sa Edijem o tome i dok sam govorila svašta na njih prošla je Brankova stara. Sve me je čula, ali ko je šljivi, ipak sam u pravu. Dok on derneči mi se povlačimo po sklonišu i gledamo kako da izvučemo živu glavu. Biće teško.

Pišem ZELENIM flomasterm. Slučajnost ili ne?!

Preuzeto sa bloga ratnasjecanja.blogger.ba.

Reklame

0 comments:

Post a Comment