I ovog jutra, kao što sam to već praktikovao, ugrabio sam da budem među prvima koji su obavili jutarnju toaletu. Vode nema u česmama, a jedno bure od stotinjak litara veoma se brzo isprazni, pa se članovi Štaba uzmuvaju po zgradi da dođu do vode. Obišao sam stražu oko zgrade Predsedništva i uputio se prema mostu na Skenderiji. Prilazi mi novinar BBC-ja sa snimateljem i moli da intervenišem kod policajca koji ih sprečava da snime stravičan prizor na ulici.Naime, između spaljenih tramvaja nalaze se dva spaljena transportera JNA koja su dan ranije pokušavala da se probiju prema Predsedništvu RBiH Na desnoj obali Miljacke oko transportera razbacana su spaljena tela vojnika. Takvu sliku ugljenisanih ljudi vidim prvi put u životu. Oseća se smrad spaljenog mesa, tera na povraćanje. Policajcu preporučujem da odobri snimanje : « Neka agresor vidi šta ga čeka ako ponovo pokuša da ovlada gradom. A evropske vlade mogu videti kakva je namera JNA u Bosni i Hercegovini i Sarajevu i da ćemo se suprotstaviti sviom silama da očuvamo RBiH ! » Policajac je nevoljko prihvatio moje objašnjenje i dozvolio snimanje jučerašnje scene zaustavljanja napada JNA.
A ja sam odatle krenuo ulicama Sarajeva do Baščaršije.
Titova ulica, Vase Miskina zatrpane su ciglama, malterom, drvenim gredama, ostacima od jučerašnjeg celodnevnog granatiranja grada. Još se dime zgarišta. Za divno čudo, radnici »Rada« rade na raščiščavanju, lopatama i krampovima, u opravdanom strahu od novih granata. U prolazu ih pozdravljam, otpozdravljaju sa poštovanjem. "Kako je naš Alija?" - pitaju zabrinuto.
Otvorene prostore između «Svjetlosti» i Ekonomskog fakulteta i onaj kod Katedrale pretrčavam - neću da budem glineni golub za snajper na Trebeviću.
U povratku susrećem, kao i svako jutro, desetak građana koji očekuju kolportere sa Oslobođenjem. Dominira visinom Gradimir Gojer, pozorišni uposlenik, koga sam upoznao u Mostaru 1986. godine, kada sam bio na dužnosti komadanta Teritorijalne odbrane Okruga Mostar.
„Šta čeka TO, zašto ne oslobađa našeg Predsjednika?“ - preglasan je Gojer.
„Gospodine Gojer, budite mirni, TO kontroliše situaciju.“ - rekoh, a ni sam nisam bio u to uveren!
U osam sati, svakodnevna je praksa, sastanak kod pukovnika Efendića. Organi štaba referišu o vojno-političkoj situaciji u Bosni i Hercegovini "školskim" redosledom... Težište u referisanju je bilo na jučerašnjem napadu srpske vojske na Sarajevo. Predloženo je da pukovnik Efendić putem naredbe čestita braniocima Sarajeva, jer su zaustavili napad i odbranili grad. Ipak, najviše je bilo razgovora o sudbini Alije Izetbegovića.
Dobrovoljačka ulica u Sarajevu - 2. dio
Najnovije informacije saopštio je načelnik štaba TO RBIH:
- Situacija sa Izetbegovićem je pod našom kontrolom. Za njegovo oslobađanje veoma se angažovao ambasador SAD-a u Beogradu Waren Zimmerman. Imam informaciju da je komadant UNPROFOR-a u Sarajevu, general Luis Mekenzi, (Lewis McKenzi) utanačio sa Alijom Izetbegovićem i generalom Kukanjcem njihovu razmjenu pod zaštitom UNPROFOR-a. Detalje zna gospodin Ganić, koji je ovlašćen od Alije Izetbegovića da donosi naređenja koja su u interesu Bosne i Hercegovine. Naredio sam komadantima opština Novi Grad, Novo Sarajevo, Centar, Stari Grad da osiguraju bezbjedan dolazak Predsjednika u grad i razmjenu sa Kukanjcem bez ikakvih incidenata. Povećati broj oficira u Operativnom centru i uspostaviti neposrednu vezu sa kontrolnim punktovima iz Lukavice do Bistrika. Ganić mi je rekao da će u grad sa Alijom doći tri transportera. Kod džamije Čobanija treba provjeriti da li se Predsjednik nalazi u transporteru ili je pripremljena prevara. « Ne vjeruj Danajcima ni kada poklone donose » - poznata je sentenca koja upozorava na opreznost.
Svako se vratio na svoje radno mesto, sa zebnjom očekujući kako će se odvijati situacija oko razmene Predsednika. Bilo je 10.45 sati kada je operativni dežurni dobio izveštaj iz Opštinskog štaba TO Novi Grad da je kolona iz Lukavice krenula put Vraca za Sarajevo. Isti podatak je došao iz Štaba TO grada Sarajeva.
Pošto od načelnika štaba nisam dobio konkretan zadatak u vezi sa razmenom, odlučio sam, više iz znatiželje, da dočekam kolonu iz Lukavice i da kod džamije Čobanija sa teritorijalcima proverim da li se u nekom od vozila nalazi Izetbegović. Jedva sam pronašao Emira, mog vozača, pa smo ulicom Maršala Tita, onda pored hotela Beograd i Glavne pošte, koja je bila pravo zgarište, preko mosta kod Pozorišne kafane do džamije stigli velikom brzinom. A, tamo, nema nikoga. Sigurno smo poranili, mislim. Malo više uz ulicu, kod zgrade «Sarajevo osiguranja», stoje dva stražara.
„Da li ste primetili bela vozila UNPROFOR-a?“ - pitam.
„Ima više od pola sata prošlo je nekoliko vozila obojenih u bijelo, ali i više od dvadeset vozila JNA!" - odgovara osamnaestogodišnjak.
„Emire, vidiš da je prevara. Rečeno je da će biti samo tri vozila, a gle ovo, ubaci se JNA u Sarajevo bez opaljenog metka!“
Vratismo se preko mosta i desnom obalom Miljacke prođosmo pored oštećenog transportera JNA, koji je jučer zaustavljen kod "Estrade", pređosmo most kod hotela »Nacional » i nađosmo se na Trgu 6. april. Kakva scena! Vri kao u košnici. Na trgu, nagurano dvadesetak kamiona sivomaslinaste boje u koje vojnici JNA u naramcima utovaraju fascikle, sanduke sa municijom za automatsko pešadijsko naoružanje, pakete nedefinisanog sadržaja, sredstva veze i ne znam šta još ne.
U polukrugu prečnika ne većeg od 400 metara u kordonu bile su brojne grupe polunaoružanih i poluuniformisanih pripadnika Teritorijalne odbrane i jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova iz Starog grada. Prepoznajem mnoga lica poznanika iz predratnog perioda i iz ovih mesec dana rata. Tu su Avdo Godinjak, Ismet Dahić, Fuad Abadžić, Muhamed Švrakić, Sulejman Zolj, Avdo Panjeta ..... Atmosfera je veoma napeta. Polukrug je u stalnom ljuljanju, iz drugog plana čuju se povici: - "Krenuti! Šta se čeka? Ne dajte im da utovaraju municiju!"...
Od Dahića uzimam megafon, obraćam se vojnicima JNA, koji prebledelog lica i unezverenih pogleda nastavljaju utovar robe:
„Govori Jovan Divjak, zamenik načelnika Glavnog štaba TO. Vojnici, prekinite utovar, napustite JNA, priključite se Teritorijalnoj odbrani RBiH. JNA je fašistička vojska. Ako nam se priključite, možete odlučiti da li ćete ostati ili otići vašim kućama!“
U toku narednih petnaestak minuta, sa različitih mesta na trgu ponavljam poziv. Vojnici JNA ne reaguju, a pripadnici TO iskazuju nezadovoljstvo mojim apelom. Pojačava se njihanje kordona, nadjačavaju glasovi onih koji zagovaraju da se krene u napad. Krećem od komandira do komandira, od jedne do druge grupe i tražim da se ne napadaju vojnici JNA:
„Mi ni ne znamo da li je Alija Izetbegović u komandi 2. vojne oblasti. Ako jeste, ne znamo šta je dogovoreno o njegovoj razmeni. Ako izvršimo napad mogli bismo poremetiti plan razmene.“ - nastojim da smirim situaciju. Obilazim poprečne ulice, ljudi u grupama prate događaje, domaćice ispekle pitu, skuhale kafu i dele pripadnicima TO koji u smenama dolaze iz kordona.
Nusret Šišić Dedo, priprema "roru" (vodovodna cev!) da ispali granatu na Trg 6. april. Objasnio sam mu da bi to izazvalo negativne efekte. Nisam bio uveren da je Dedo prihvatio moje obrazloženje. I prisutni građani podstiču teritorijalce da se krene u napad.
Eno, vidim ministra unutrašnjih poslova Delimustafića, koji se provlači između kamiona i ide prema komandi 2. VO, maše rukom i dovikuje: „Sve je uredu. Idem do Alije Izetbegovića. Sve je dogovoreno.“ Daleko je da ga pitam šta je to sve dogovoreno, tako da se napeta atmosfera produžava. Pokušavam da preko Dahićeve motorole uspostavim vezu sa Predsedništvom i sa Hasanom Efendićem, ali ne uspevam.
Dolazi jedan golobradi mladić, ne stariji od 14 godina, poziva me kući: „Ja sam radio amater, dođite da uspostavimo vezu sa Predsjedništvom!“
Prihvatam. Nažalost, i pored pokušaja od gotovo pola sata, nije uspostavljena veza kako bih dobio upute šta da preduzmem u ovoj zamršenoj situaciji.
Kada sam se vratio, a tamo, trg potpuno prazan! Emir mi objašnjava da je kolona vozila JNA krenula put Skenderije, a da su na čelu kolone dva vozila UNPROFOR-a! Naređujem mu da me vozi desnom obalom Miljacke do Pozorišne kafane, da utvrdim šta se dešava. U Dobrovoljačkoj ulici, kod broja 55-57 čelo kolone je zaustavljeno. Peške krećem prema transporteru UNPROFOR-a u kome pretpostavljam da se nalazi predsednik Izetbegović. Tu se našao, ne znam kojim slučajem, snimatelj TV Sarajevo i pita: - Mogu li snimati? - Da!"- rekoh važno! Sa prozora okolnih zgrada građani aplaudiraju: -"Bravo Divjak!"- dovikuju, sustižem Jusufa Pušinu. Pitam ga o čemu se radi. "Ne znam" - odgovara, deluje zabrinuto. Kod otvorenog poklopca na transporteru sede vojnici iz Alijinog obezbeđenja-Zukorlić, Seljo, Mehmedagić, Osmica i Smajlović. Penjem se, naginjem se na otvor:
„Gospodine Predsedniče, ovde pukovnik Divjak.“ - uspostavljam prvi kontakt sa Predsjednikom.
„Zdravo Divjak!“ - kaže. – „Zašto smo ovdje zadržani?“ - pita ljutito Predsednik.
„Ne znam o čemu se radi, tu sam sada došao. Evo, tu su Pušina i Vaš zet.“ - odgovaram.
„Slušaj, Divjak, naredi da se kolona pusti. Dogovoreno je da sa Kukanjcem idem do Skenderije i poslije pređem u drugo vozilo i idem u Predsjedništvo.“
Slušam pažljivo, a u glavi mi se gomilaju misli i pitanja o zdravstvenom stanju Predsednika, da li je bio maltretiran, da mu nisu dali injekciju sedativa, da li to što govori nije pod nečijim pritiskom!?
„Gospodine Predsedniče, da li ste zdravi, da li su Vas maltretirali, kako se osećate?“
„Divjak, daj neka puste da krenemo!“
„Gospodine Predsedniče, ovo je historijski trenutak za Bosnu, snimatelj TV Sarajevo je tu, vaša poruka ide u svet. Kažite o čemu se radi?“
„Javi Ganiću da smo dogovorili razmjenu na Skenderiji, da naredi da se pusti kolona, sve smo dogovorili sa generalom Mekenzijem.“ - neumoljiv je Predsednik.
Nagnut nad otvorom transportera, slušam Predsednikove reči i pokušavam razabrati da li je glas prirodan ili uzbuđen. Dosadašnji razgovor mi izgleda sasvim prirodan. Od Osmice, pratioca Alije Izetbegovića, tražim motorolu, pokušavam da Ganiću prenesem Izetbegovićeve poruke.
„ Kako je Predsjednik, šta poručuje?" - jedva razaznajem njegov glas.
Ponavljam poruku da treba pustiti kolonu da nastavi kretanje ka Skenderiji. Duž kolone, tamo prema mostu Drvenija, čuje se sporadična pucnjava. Iz sveg glasa vičem, pre bi se reklo da se derem: "Ne pucaj. Ne pucaj!" Na motoroli čujem glas koji kaže: «Uklonite Divjaka, šta će on tu? Izdao je sopstveni narod, izdaće i nas!»
Izetbegović požuruje da krene kolona, iz Predsedništva nema "glasa", opet vičem: - „Ne pucaj! Ne pucaj!“
Između kamiona kreću se grupe pripadnika Teritorijalne odbrane. Transporteru prilazi stasiti vojnik i kaže: «Silazi, šta ćeš ti tu. To je moj predsjednik, nije tvoj!" - zapovednički ton me obeshrabrio, silazim; prepuštam mesto Zoranu Čegaru, policajcu iz specijalne jedinice MUP-a. Njegovo ime mi reče Emir, pošto sam sišao sa transportera. Odlazim do vozila u kome su general Mekenzi, Zlatko Lagumdžija, sa kojim se srdačno pozdravljam. I on pita zbog čega je kolona zaustavljena. Generalu Mekenziju, koji je glavu uvukao u ramena i deluje zaplašeno, pokušavam da na francuskom jeziku objasnim da će sve biti O.K.
Ponovo sam kod transportera u momentu kada Čegar otvara njegova vrata i otpočinje monolog: „Generale Kukanjac, ako se nešto desi mom Predsjedniku, ubiću i tebe i svu tvoju familiju. Gledaj (energično otkopčava košulju i pokazuje pet, šest tupfera na telu) - „Ovo su mi uradili tvoji četnici, vidiš, ovo su rane od jučerašnjih borbi ovdje u Sarajevu. Tako će biti izrešetano tvoje tijelo, ako se nešto desi Aliji!“ - ubedljivo govori Čegar.
„Slušaj, Čegar, daj kaži im da puste ovu kolonu, moram hitno u Predsjedništvo!“ - zahteva Predsjednik.
U međuvremenu, Jusuf Pušina je u razgovoru sa meni nepoznatim licima, uspeo da izdejstvuje, evo, posle gotovo 40 minuta, dozvolu da kolona vozila JNA sa dva vozila UNPROFOR-a nastavi put Skenderije i Lukavice.
Stojim na uglu ulica Dobrovoljačke i Čobanije, gledam prolazak kolone kamiona, evo i jednog autobusa ispunjenog većinom ženama u uniformi JNA i oficirima JNA, prepoznajem neke koji su do neki dan bili u Republičkom štabu TO. Deluju uplašeno. Pitam se zašto su tamo, a ne sa nama? Izbrojao sam šesnaest vozila, koja su se kretala prema Skenderiji, kada su, kao po komandi, sledeća otpočela skretanje ulevo prema džamiji Čobanija. Na papučicama kabina, s leve i s desne strane, po jedan pripadnik TO, upućuju vozače u smer gde treba da idu. Građani na okolnim prozorima aplaudiraju, raduju se ovom činu.
Odlazim sa mesta događaja u zgradu Predsedništva, gde stižem u momentu kada se Predsednik, umornim korakom i fizički iscrpljen, penje uz stepenice na čijem ga vrhu sačekuju Ganić, Kljuić, Pušina i neki drugi. Metar-dva sa strane pratim srdačno pozdravljanje Predsednika sa prisutnima. Vojnički ga pozdravljam, ali kao da me nije ni primetio. Svita odlazi u Predsednikov kabinet, a ja stajem na vrhu stepenica pun gorčine. Valjda sam zaslužio reč – hvala? Ili nisam, vrag bi ga znao?!
Reklame
0 comments:
Post a Comment