2.3.1992.
Ovaj današnji dan, po svemu sudeći, građani Sarajeva će dugo pamtiti. Zahvaljujući nekom glupom incidentu, ubistvu na srpskoj svadbi izvršenog od 2 muslimana i 1 hrvata, srpski narod se uzbunio i postavio barikade po cijelom gradu.
Blokiran je saobraćaj, najviše u djelu Pofalića, Č. Vile i na dole. Hljeb nije uspio stići u veći dio grada. Ljudi na barikadama. SDS su postavili najidiotskije uslove koje je skoro nemoguće ispuniti. Maltene, ubijmo sve, ostanimo mi. Tačnije, oni koji hoće svoju TV, svoj MUP, svoj grad. Svi ostali u torove. Fakat su kreteni. Da samo čuješ kako seru predstavnici SDS-a na TV-u. To je za ubiti.
Pri tome ne mislim na sprski narod, već samo na glavešine. Pala je noć. Za ovaj dan se ništa nije rješilo.
Puca se dole u gradu. Meni je ova moja mahala super. Cijeli dan su raja igrala fudbala i svi su bili vani.
Prije 30 sec bila je opasna paljba vani. Fuj! Kome sve ovo treba? Samo više mrtvih. Kad vidim i čujem onog Karadžića, muka mi je. Kako ne vidi dalje od svoga nosa. Upravo sam na TV-u čula da nekih 2000 ljudi ide prema barikadama i pjeva Sarajevu, drži se za ruke i tako to. Super.
Ali zato sada čujem odozdo nenormalnu pucnjavu. Valjda im nedaju da priđu barikadama. To je fakat glupo. Pa i ti ljudi na barikadama su Sarajlije. Neka se ubiju svi do jednog. U kući su svi uspaničeni, a ja ne znam šta mi je. Apsolutno sam mirna i isto kao da se ništa ne dešava. Voljela bi da sam sa svojom rajom. U kući je ratna psihoza i hoću da pobjegnem odavde. Kraj.
Preuzeto sa bloga http://ratnasjecanja.blogger.ba/
Reklame
0 comments:
Post a Comment