Pred vece sam konacno i docekao da se desi cudo koje sam ocekivao. Poceo je pjesadijski napad, podrsku pjesadiji su davala dva tenka, transporter i PAT koji su pod stalnom paljbom drzali zgradu u kojoj smo se nalazili. Pucali smo tako sto bi samo izbacili pusku kroz otvor ispaljujuci krace rafale, nismo imali dovoljno municije. Bojali smo izviriti na puskarnicu jer su nas drzali pod stalnom snajperiskom vatrom sa zgrada preko puta. Sa prvim sumrakom napad je poceo da slabi, ocito je bilo da su se cetnici povlacili. Tada sam saznao da je neko od nasih u lijevom dijelu zgrade ranjen. Neko je rekao i njegovo ime, ali mi nista nije znacilo, skoro nikoga nisam poznavao po imenu, tek sam uspio da zapmtim par nadimaka. Navece cu zasnati da je to bio moj Doktor, i njega je nasao metak, srecom samo prostrelna rana kroz nozni misic. Tu noc nisam uspio da zaspim, ranjenici koje smo imali taj dan su mi bili pred ocima, nije mi tesko padalo njihovo ranjavanje, to je bilo vec sasvim normalno.
Ranjavanje mog Doktora mi je tesko palo, jer mi je rekao da nema familiju u Sarajevu, bio je sam, u tom momentu nije imao nikoga koga bi obavjestili o njegovom ranjavanju. Razmisljao sam o ljudima sa kojima sam u vodu. Nikoga od njih prije rata nisam poznavao, nisam znao njihove navike, njihove obicaje, bio sam totalni stranac. Vecina boraca u vodu se poznavala od prije rata, imali su svoje fazone, svoje zajednicke price, omiljena mjesta, dok sam ja imao komsiju iz Zivinica, covjeka kojeg nisam poznavao a bio je u tom momentu jedina osoba koju sam mogao smatrati prijateljem. Te noci na strazi me uhvatila nostalgija. Koliko sam puta te noci prosao poznatim stazama, sjetio sam se svake travke, drveta, zbuna, kamena, svakog vira na rijeci. Prolazile su slike prijatelja iz djetinjstva, slike roditelja, brata, sestara., skolskih drugova. Gdje li su sada, sta rade, da li je neko od njih ziv? Da li se neko od prijatelja sa srpske strane sjetio mene i pomogao mojim roditeljima? Da li je iko od njih odbio da ucestvuje u genocidu? Sta bi mi ucinili, ako bi me uhvatili ziva? Previse sam pitanja imao, a niti jedan odgovor. Bio sam izgubljen u paklu rata, sam, sa puskom u ruci i dotrajalim patikama, sve sto mi je tada trebalo bilo je malo sna, a oni nije dolazio te noci kao sto nece doci i mnoge naredne…
Reklame
0 comments:
Post a Comment