25.09.1992.
Petak je, 25. septembar. Letim za Vašington.
26.09.1992.
U 10,00 ujutro sam gost Insituta za strategijska istraživanja, vojno–civilne organizacije koja prati, ceni, analizira vojno–političku situaciju na kriznim žarištima sveta i o svojim zaključcima i predlozima obaveštava Pentagon i američku Vladu. U kabinetu sam na čijim su stalcima, pločama i držačima izvešene desetine karata. Uočavam da ih je najviše sa podacima sa prostora ex–Jugoslavije, posebno iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Bogato su dopunjene šemama, grafičkim pokazateljima, fotosima sa ratišta.
Sedim sa prevodiocem Markom, a nasuprot meni dvedesetak stručnih saradnika, mladih ljudi, tridesetogodišnjaka. Slušaju pažljivo moja izlaganja, a samo dvojica ih, vidim, prilježno beleže.
Najpre traže od mene da im opišem vojnu situaciju u Bosni i Hercegovini i, ako mi je znano, u Hrvatskoj. Govorim dosta uzbuđeno, a ljut sam na sebe što je tako. Ovde osećanja uopšte nisu važna, ovde je sve racionalizirano. Nabrajam suštinska pitanja i svako posebno ekspliciram:
a) Početno angažiranje JNA;podrška paravojnim sastavima bosanskohercegovačkih Srba; proterivanje Muslimana iz niza okupiranih gradova; uspostavljanje srpske vlasti na područjima sa većinskim muslimanskim življem; krajem 1991. i početkom 1992. godine.
b) Naoružavanje članova SDS u kasarnama od strane JNA, u 1991. godini
c) Upad dobrovoljaca iz Srbije i Crne Gore u BiH (jedinica Arkana, Šešelja, Jovića, i dr.) i vršenje masakra nad nesrpskim stanovništvom: mart, april, maj 1992.
d) Organizovanje logora za ne-Srbe (Manjača, “Keratrem”, Brčko, i dr);
e) Velika vojna nadmoć dobro naoružane srpske vojske; komandni kadar na platnom spisku Generalštaba JNA u Beogradu;
f) Nastanak otpora neprijatelju; samoorganizovanje građana po naseljima, kvartovima i gradovima: dobrovoljačke organizacije Zelene beretke, Patrotska liga i dr.; formiranje TO njihovim “uvezivanjem” u jednu celinu; stvaranje Armije RBiH, kao legalnog organizovanja građana BiH u odbrani od agresije;
g) Komparacija oružane moći agresora, ARBiH i HVO.
Dok objašnjavam stanje stvari, uočavam da svaki čas neko izlazi iz kabineta, pa se zatim vraća sa nekim papirima i šemama koje onda kače po zidovima.
Pomalo gubim koncentraciju, jer mi se čini da oni ne pridaju osobitu važnost onom o čemu govorim. Ipak, moram im još kazati da je trenutačna obustava rata u BiH imperativ. Napominjem da se to može ostvariti jedino pritiskom na Miloševića, koji autoritativno može narediti vođama bosanskih Srba da prekinu genocid, urbidi, kulturocid, ekocid, a u slučaju da pritisak ne uspe, NATO treba hitno izvršiti bombardovanje vojnih ciljeva srpske vojske. To je brži i efikasniji način od skidanja embarga na naoružanje. Šta je alternativa ovome predlogu? Krvav, višegodišnji rat, dve do tri stotine hiljada poginulih i ranjenih, sveobuhvatno etničko očišćenje prostora BiH, uništenje 45–50 posto stambenog fonda i najmanje 30–40 posto industrijskih kapaciteta, te “poplava” stotina hiljada izbeglica po Evropi i svetu.
Izlaganje sam završio u istinskom transu! Potpuno sam se slomio pred realnom vizurom kataklizme kojoj uzroke i posledice znam, kao što znam i kako se ona može preduprediti, ako oni koji imaju snage i moći shvate šta se “iza gore valja”, o čemu sam ih sada upoznao. Totalno iscrpljen, posle tri sata izlaganja, čekao sam reakciju američkih eksperata za strategijska pitanja Evrope i Balkana.
I ona je stigla – da načinimo pauzu, popijemo kafu i pojedemo suhe kekse!? “Veoma ste se zamorili posle iscrpnog izlaganja” - bio je komentar šefa američkog tima. I Marko se zamorio prevodeći. Nije mu lako da sledi bujicu mog kazivanje, moje (da li?) poslednje šanse da apelujem na kompetentnom mestu za pomoć i razumevanje agresije na RBiH.
Sledeća dva sata sam odgovarao na pitanja eksperata. Iz strukture pitanja sam brzo zaključio da oni itekako dobro poznaju vojnu situaciju u zemlji. Nekim su me dovodili u neprijatnu situaciju, kao npr. onim: “Koliko teritorije u BiH vojno kontrolišete?” Odgovorio sam: „50-60%“.
Ispred karte BiH koja je bila kolorisana u tri boje, Januš Bugajski, jedan od prisutnih eksperata, pokazujući teritorije pod kontrolom tri vojske, rekao je: “Prema našim saznanjima muslimanska vojska kontroliše 20–22% teritorija Bosne, HVO 25%. Znatan dio Posavine i prelaze na Savi, bez borbe, Hrvati su ustupili Srbima. Znamo da je u Hrvatskoj zadržan veći dio naoružanja i municije namijenjen za odbranu vaše domovine. Znamo da je HVO odustao od učešća u deblokadi Sarajeva. Pogledajte ovaj pregled naoružanja i vojne tehnike s kojom raspolaže HVO. Ne znam da li vi imate ove podatke. Zajedničkim borbenim djejstvima vaše i hrvatske vojske situacija bi bila znatno povoljnija i perspektive mnogo bolje.” O mnogo čemu iz njegovog izlaganja ja u Glavnom štabu u Sarajevu “nemam pojma”, a ne znam da li neko, ipak, to zna.
Bugajskom sam replicirao na termin “muslimanska vojska” kojeg je upotrebljavao u govoru. “Gospodine, moram iskazati neslaganje sa vašim stavom o muslimanskoj vojsci. Armija RBIH je multinacionalnog sastava. Činjenica je da je u sastavu Armije veći broj Muslimana, ali oni su većinski narod u Bosni i Hercegovini, ali to ne ne znači i da je to muslimanska vojska. U Glavnom štabu Oružanih snaga ima 12% Srba i 18% Hrvata. Politička platforma Predsedništva za odbranu BiH jasno govori o multinacionalnom karakteru oslobodilačke vojske i jednakopravnosti Muslimana, Srba i Hrvata u toj borbi. Srpska i hrvatska vojska su jednonacionalne, Armija BiH to nije!” – izgovorio sam u jednom dahu i povišenim tonom.
Na to je Wales, koji se na početku razgovora predstavio kao vođa ekspertnog tima, reagovao, uz širok “filmski” osmeh pun belih zuba: “Gospodine pukovniče, nemate razloga za ljutnju. Naši izvori govore da u vašoj vojsci ima najviše Muslimana. Nama pojam multinacionalnosti nije baš blizak. I treba da se svi građani uključe u odbranu zemlje, bez obzira kojoj naciji pripadaju. Morate shvatiti da mi u Americi imamo problema u shvaćanju kakvo je pravo stanje kod vas. Za jedne je to građanski rat, drugi tvrde da je u pitanju konflikt triju religija, treći da je to rat između plemena. Vas smo pozvali, kao i mnoge druge, da nam objasnite šta se dešava na prostorima Jugoslavije i kod vas u Bosni.
Naši partneri u Evropi nemaju zajedničke ocjene i stavove u vezi sa sukobom u BiH. Vlade Francuske, Velike Britanije i Rusije krivicu za konflikte prebacuju na Muslimane, koji su se odcijepili od SFRJ sa ciljem da organizuju islamsku državu. Znamo da treba odmah prekinuti sa ratom, ali ne znamo kako to treba učiniti. Vojna intervencija u ovom času, prema našoj procjeni, nije moguća. To je veoma složeno tehničko pitanje. Zahtijeva duge pripreme, ogromna materijalna sredstva, a snage sa kojima raspolaže Beograd nisu bezazlene. Ipak, ono najvažnije, nema političkog dogovora velikih sila za intervenciju!” - kazao je, nimalo optimistično, Wales.
Ipak, ostavio je za kraj malo nade. “Veliko vam hvala na vašoj informaciji i odgovorima koje ste nam dali. Izvršićemo analize podataka koje ste izložili i naših sa kojima raspolažemo, i o tome ćemo izvijestiti naše starješine. Prvi zaključak se sam od sebe nameće: konflikt...
„Rat, gospodine, agresija na RBiH!“ - glasno mu oponiram, što Marko revnosno prevodi, a Wales, ne obazirući se, nastavlja: „...mora odmah prestati uz političke i druge metode. Ako to ne uradimo, on se može odužiti u nedogled i proširiti na veći prostor. Vama i vašoj vojsci želim da izdržite. Vi imate pozitivna iskustva gerilskog ratovanja iz Drugog svetskog rata, pa to treba iskoristiti!”- zaključio je Wales.
Opraštajući se od ovih ljudi, pozvao sam ih da dođu u Bosnu i Hercegovinu i da se na licu mesta uvere u strahote rata, u stradanje građana, čitavih porodica, dece, iznemoglih staraca i starica. Da vide na delu genocid i kulturocid. Uveren sam da bi nakon toga bosansko nebo zaparali borbeni avioni Zapada i sasuli tone bombi na leglo zla i nesreće.
Istog dana, posle podne, primljen sam od republikanskog senatora iz države Njujork, gospodina Alphonsa D’Amata. Prostorija kroz koju prolazim do kabineta je puna fotosa, umetničkih slika i raznih trofeja i zahvalnica. Rečiti primer da senator neguje imidž “sretne italijanske porodice” koja je među prvim Evropljanima naselila Ameriku. Na mnogobrojnim fotografijama su deca, ljudi, konji, automobili, igranje golfa i dr.
Na vratima kabineta dočekao me prosed čovek šezdesetih godina, visine oko 180 cm, elegantno obučen, nasmešen. Pravi gospodin, po mojoj meri gospodstva. Neočekivano srdačan pozdrav i dobrodošlica: “Kada su mi ponudili da sa Vama razgovaram o stanju u Vašoj zemlji, to sam rado prihvatio. Pročitao sam Vašu biografiju, i podatke mojih saradnika o Vama. Pročitao sam i Burnsov članak u New York Timesu u kome piše o Vašem heroizmu u odbrani Sarajeva. Čestitam vam. Dobro došli u Ameriku i meni u posetu. Spreman sam da Vas saslušam, gospodine pukovniče!”
Obradovao me ovakav prijem. Nagoveštavao je da ovo neće biti samo jedna kurtoazna poseta, pro forme! I, naravno, to je odmah u meni, emotivcu, pobudilo tremu pred šansom koja se ukazala. Trebao mi je koji časak da se smirim i da moje izlaganje bude tečnije, bez zamuckivanja. Senatoru sam pružio informaciju gotovo identičnu onoj koju sam izložio u Centru za strategijska istraživanja. Akcent izlaganja sam stavio na genezu agresije JNA i Jugoslavije na Republiku Hrvatsku i Republiku Bosnu i Hercegovinu. “Generator svega lošeg od smrti Josipa Broza Tita je Slobodan Milošević” - počeo sam drugi deo izlaganja. Odmah sam shvatio da senator pokazuje veće interesovanje.
Okarakterisao sam Miloševića kao samozvanca, čoveka golemih ambicija, koji se direktno umešao u rad državnih institucija, SFRJ, sudstva, ostvario je uticaj nad vojskom i policijom, i zakočio demokratske promene u jugoslovenskim republikama. Na proslavi na Kosovu polju 1989. godine neuvijeno je izrekao misao da svi Srbi treba da žive u jednoj državi i taj cilj, ako bude trebalo, ostvariti i ratom, što je docnije i učinio.
Nakon demokratskih izbora 1990. godine, Slovenija i Hrvatska su najavile osamostaljenje, jer nisu htele, ni mogle, podnositi Miloševićevu velikodržavničku i velikosrpsku aroganciju i dominaciju. On ih je pokušao vojnom silom prisiliti na ostanak u jugoslovenskoj zajednici, koja to više u suštini nije ni bila. Kad u tome nije uspeo, otvorio je “Pandorinu kutiju” i uveo rat na jugoslovenske prostore, posebno krvav u Bosni i Hercegovini, ne htevši prihvatiti nikakva politička rešenja krize, kao npr. ono o labavoj konfederaciji, kojeg su ponudili političari Izetbegović i Gligorov. Milošević je glavni krivac za raspad Jugoslavije i sadašnji rat u Bosni i Hercegovini. Rat mu se”izmakao”, više ga ne može kontrolisati političkim sredstvima, i njegov se strahoviti eho vraća i na srpski narod, koji sada, kao i drugi narodi, trpi bedu, razaranje, pogibelj, sramotu.....
D’Amato sluša pažljivo (!), povremeno nešto beleži, a kad ga je sekretarica htela telefonski spojiti sa nekim, odbio je da ga priključe “dok ne završi razgovor.”
“Da, možda ste u pravu, premda moj prijatelj g. Milan Panić (premijer savezne vlade SRJ – nap. autora) drugačije opisuje situaciju. Po njegovoj oceni Srbi su u Hrvatskoj i Bosni potpuno obespravljeni. Neka moja saznanja su slična Vašim. Mnogo toga saznao sam iz pisanja novinara Roya Gatmana o logorima koje su Srbi formirali za nesrpsko stanovništvo. Razgovor sa Vama me obavezuje da se više angažujem u rešavanju pitanja vezanog za agresiju. Eto, kao prvi korak, potvrđujem da je izvršena agresija na Bosnu i da ću na taj način tumačiti u Senatu rat u Bosni i zalagati se da pomognemo građanima Bosne i Hercegovine u odbrani demokratije”.
Ove reči su mi pale kao melem na dušu. Bio sam zadovoljan i sobom, i senatorom! Fotografisanje, uz tradicionalno rukovanje, označilo je kraj ovog uspešnog susreta.
Potom jurnjava na drugi kraj Vašingtona. Organizovana je konferencija za štampu, koja je upriličena u prostorijama Američkog inicijativnog instituta za javna politička istraživanja (American Enterprise Institute for Public Policy Research). Prisutno je 15 novinara iz Njusvika, Vašington posta, Vašington tajma, Tajmsa, Njujork Tajmsa, Asošieted Presa, i Ivica Mišić prilježno pomaže, drži uvodno slovo i hvali me na “sva usta”, preteruje.
Iznosim sud o agresiji na Bosnu i Hercegovinu, o odgovornosti međunarodne zajednice za stradanja ljudi, posebno Muslimana, o zahtevu da se zaustavi agresija na Republiku BiH i poduzme vojna intervencija vazduhoplovnih snaga NATO-a po oklopno-mehanizovanim jedinicama, vatrenim položajima artiljerije, skladištima municije i vojnim industrijskim postrojenjima srpske soldateske.
Stekao sam dojam da novinari nestrpljivo čekaju kraj izaganja, pa krenu lavina pitanja; „Kako se Srbin našao u štabu muslimanske vojske?“ „Koji su materijalni dokazi o učešću JNA, paravojnih jedinica i dobrovoljaca iz Srbije i Crne Gore u agresiji na BiH?“ „Da li su Muslimani organizovali zatvore za Srbe?“ „Kako ćete se odbraniti od tehničke nadmoćnije srpske vojske?“ „Kakvo je stanje demokratije u BiH?“ „ Da li Hrvatska pomaže BiH u odbrani od agresije?“ „Kakva je vojna pomoć potrebna i šta bi trebala poduzeti američka administracija?“
Na ova, meni već rutinska pitanja nije bilo teško i komplikovano odgovoriti. Povremeno je u dijalog “uskakao” Mišić, pojašnjavajući pri tome političke stavove vlade Bosne i Hercegovine.
Ohrabrio me kratak susret sa dvojicom američkih novinara, koji su kraće vreme izveštavali iz Sarajeva. Saglasili su se s mojom ocenom o stanju na ratištu u BiH i o tome što bi SAD trebalo da poduzmu da se sadašnje stanje radikalno promeni u pravcu mira.
Tek što je press-konferencija završena, žurimo na novi sastanak kod gospođe Denich, članice Kogresa, kod koje me je čekao Šaćirbej. Dok je kod D’Amata vladao savršen red, kod kongresmenke je bio „savršen“ haos. Svuda po prostoriji razbacane novine, knjige, kutije sa aktima, posvuda razbacani spisi. Stratište. Videvši moje iznenađenje, kojeg nisam uspeo prikriti, gospođa je pobednički izgovorila: “Samo se ja mogu u ‘ovome’ snaći. Da je urednije nikad mi to ne bi pošlo za rukom!”, pa me uvela u kabinet, identično savršenog haosa.
Kabinet je manjih dimenzija, na zidovima su opet neizbežni mnogobrojni fotosi, verovatno članova porodice. Ranije mi je saopšteno da potiče negde iz Dalmacije, da su njeni, nakon Prvog svetskog rata, emigrirali u SAD. Komuniciramo na čudnoj mešavini francuskog, srpskohrvatskog i engleskog jezika. Začudo, dobro se sporazumevamo, nema zabuna.
“O Vama znam ono što mi je poslano iz bosanske misije u Ujedinjenim nacijama. Zvao me i gospodin Šaćirbej. Prihvatila sam razgovor sa Vama, jer želim da se sa izvora obavijestim o tome šta se događa u Bosni i Hercegovini. Većina kongresmena procjenjuje da se radi o građanskom ratu, da je to unutrašnja stvar Jugoslavije i da je Evropa kriva što je priznala samostalnost Sloveniji i Hrvatskoj.. No, ipak, da saslušam Vaše ocjene stanja u Jugoslaviji i Bosni, to će mi pomoći u većem angažovanju u rješavanju konflikta u vašoj zemlji.” - rekla je Denicheva.
Bio sam obeshrabren saznanjem da američki kongresmeni imaju tako površna znanja o Bosni. Ohrabrila me, ipak, spremnost da saznaju istinu, kao što je to, sada, upravo, činila naša uvažena domaćica.
“Gospođo Denich, Bosna i Hercegovina je punopravan član UN, a ta organizacija, umesto da nas zaštiti prema slovu vlastite Povelje, usvaja rezoluciju kojom nam zabranjuje uvoz oružja čak i u odbrambene svrhe. Na taj način posredno pomaže agresora, koji je „do zuba“ naoružan”.
Kongresmenka pažljivo sluša, povremeno me prekidala, da bi razmenila misli sa prisutnim sekretarom, pa me ponovo podsticala da nastavim.
Na kraju mi je postavila i nekoliko pitanja, “da sebi razjasni neke nedoumice”, tako je kazala. Slično obećanju D’Amata, i ona je ljubazno obećala da će se više angažirati “u ovoj stvari” i založiti sa kolegama, istomišljenicima, da Kongres razmotri pitanje pomoći građanima Bosne i Hercegovine da prežive strahote rata. “Prva stvar koju svi moramo uraditi jeste – zaustaviti rat u vašoj zemlji! Katastrofalno je za civilizaciju da se na kraju XX veka konflikti rešavaju oružjem. Bog nam je podario život da bi se voleli i živeli u sreći, a ne da ga jedni drugima uzimamo.” - završila je gospođa Denich. Sledilo je rukovanje i fotografisanje.
Otišao sam s uverenjem da je razumela i shvatila moju, našu, argumentaciju i da će stvarno pomoći u naporu da se rat okonča.
Kasnije, u spasu svoje hotelske postelje, odmaram telo i prebirem današnje događaje. Sumiram iskustva. Sad imam predstavu kako nas “vide i doživljavaju” Amerikanci. Nažalost, njihova predstava o Bosni je veoma konfuzna. Na promenu mišljenja senatora i kongresmena, kao i građana Amerike, mogu uticati samo angažovani, agresivni i uporni, svakodnevni napori naših diplomata na javnoj sceni Amerike. Angažman oca i sina Šaćirbegovića na tom planu nije dovoljan. Srpska propaganda odnosi pobedu u sejanju neistine i konfuzije na ovom tlu. Ovde u USA i nemaju velikih ličnih razloga da se brinu za “tamo neka plemena”. Situacija vapi za timom naših eksperta u OUN koji bi meritorno, stručno “prostirali” fakta o Bosni i ratu, ali i delovali preventivno u suzbijanju nepoželjnih efekata srpske “istine” o nama. Objektivni članci u tiražnim novinama Amerike su od najveće koristi za našu stvar. Novinarima je potrebno omogućiti još masovniji i sigurniji dolazak i boravak u Bosni. Velika većina američkih novinara, posle ratnog iskustva u Sarajevu, postaju srčani ambasadori Bosne i Hercegovine u novinama, na televiziji i radiju. Reč novinara u pisanim i elektronskim medijima je moćna. To moramo više koristiti nego što je sada slučaj.
27.09.1992.
Nakon kiše, dolazi sunce! Posle izuzetno napornog jučerašnjeg dana, danas je za mene slobodan dan. Dan odmora i neobaveznog, turističkog susreta sa Vašingtonom i njegovim izuzetno bogatim kulturnim sadržajima. Grad–park, pa još na reci Potomac! Urbana sredina sa avenijama i bulevarima, s ulicama uređenim “pod konac”, kako se to inače kaže kod nas. Panoramu grada krase prepoznatljiva zdanja Bele kuće, Kaptola, Kongesa, Pentagona, Obeliska, Kongresne biblioteke, Nacionalne galerije ....
Šetam vašingtonskim urednim avenijama. Javne zgrade starinske arhitekture nisu više od tri sprata, a ove novije, moderne od 12 spratova. “Ni jedna zgrada ne sme biti viša od visine Kaptola” - objašnjava prevodilac Marko.
28.09.1992.
Dan povratka! Good bye, America! Nemam više treme na aerodromima, u avionima, sa stjuardima i stjuardesama, gradovima, oceanom .... Ni let preko Atlantika nije više događaj. Čovek se navikne.
Na pariškom aerodromu “Charles de Gaulle” menjam avion i nastavljam let u Cirih. Dalje, za sada, ne mogu. Nemamo rezervisane karte. Nalazimo se na tzv. listi čekanja. Provešću jedno posle podne i noć u ovom švajcarskom gradu, na istoimenom jezeru.
U hotelu uzimam mapu grada, molim recepcionera da primi poruku s aerodroma o terminu leta za Zagreb, i krenuh u obilazak grada. Informacije utisnute na mapi kazuju da je jezero dugo 40 km, da Cirih ima 700.000 stanovnika, da je smešten na n/v od 410–415 metara. Ima univerzitet već 150 i nešto više godina, katedralu iz XI veka, brojne prirodne i umetničke spomenike, velike prodavnice i robne kuće, ekskluzivne butike, predivne restorane. Pleni lepotom i čistoćom! Eh, Njujork i njegova peksinluk!! (tur. prljavština – nap. autora).
U šetnji gradom nailazim na redakcije ciriških novina. Nudim im vruće bosanske teme, eventualno intervju. Bilo bi nam obostrano korisno. Urednici ne iskazuju interesovanje. Ostaje dilema, da li je to zbog mog nesavršenog francuskog jezika, ili je to ona poslovična filozofija švajcarskog neutralizma. To, u okolnostima barbarizma kojem smo izloženi i pod čijom stegom živimo, poprima oblik sebične samodovoljnosti i ravnodušja? A ideal naših demokratskih političara je “Bosna k’o Švajcarska”!?
29.09.1992.
Evo nas, konačno, ponovo na jednom od naših jezičnih prostora. U Zagrebu smo, nakon ugodnog leta koji je trajao sat i petnaest minuta. Na aerodromu nas čeka Hasan Efendić, prvi komandant TO RBiH. Toplo i srdačno se pozdravljamo. Nismo se videli tri puna meseca od njegovog razrešenja sa funkcije komandanta. Sada obavlja dužnost koordinatora vojnih aktivnosti Republike Hrvatske i Republike Bosne i Hercegovine u Zagrebu.
Večeras sam «voljno», pa se koristim prilikom da posetim porodicu Đapo-Šefketa, suprugu mu Dženanu i kćerku Selmu. Pre sedam, osam godina doselili su u Zagreb kako bi Selmi omogućili školovanje u Međunarodnom centru za decu sa oštećenim sluhom. Naše prijateljstvo traje od početka sedamdesetih i danas je veoma čvrsto. Uložili su svu roditeljsku ljubav i svaki drugi trud da Selma prevaziđe stanje gluhonemosti. Posebno ih poštujem zbog uložene žrtve za kćerku.
Susret je dirljiv. Suze u očima, dugi i čvrsti zagrljaji. Suze zbog ovog susreta, prvog od aprila 1992, ali i zbog činjenice da smo Vera i ja bili sa njima od prvog momenta njihove borbe za Selmu.
U prvim trenucima razgovora Šefket je iskazao uverenje koje o meni stvorio početkom agresije na Sarajevo. „Nisam sumnjao u ispravnost tvoje odluke. Znao sam! Znali smo Dženana i ja, i njen brat Bakir Krivošija, da ćeš ostati sa nama. Dobro je, shvatio si brzo prave namere JNA. Divno je da su ostali i tvoji sinovi. To je dobro za nas sve, za naš zajednički život.” – emotivno govori Šefket, dok Dženana priprema večeru.
A Selma, sada već porasla, lepa devojka, gleda u mene i ja, pažljivim praćenjem pomaka njenih usnica, razaznajem pitanje: “Ka–ko su Že–li––mir i Vla–di–mir? Ka–ko je te–ta Ve–ra?” Prelepa Selma! Milo moje dete!
Lepo je u belom svetu, ali je još lepše kod kuće. A “kuća moja” večeras je dom Đapovih. Kako mi je toplo ovde, kako sam zadovoljan! Opuštam se i veselim, zapravo šalim. “Vodili me Bosanci u Ameriku kao ono Cigani medveda po vašarima. I to, srpskog medveda!” Šefket se ljuti: “Kad ćeš se jednom uozbiljiti, Jovo? Bio si u zvaničnoj državnoj delegaciji Bosne i Hercegovine i od toga ne smeš praviti neukusne šale. Bosanci iskreno računaju na tebe!” Da zabašurim neugodan trenutak, pitam ga kada će “dole”, kod nas? Odgovara mi da se u Zagrebu angažovao na prikupljanju pomoći za Bosnu i na zbrinjavanju bosanskih invalida, kojih je “nažalost sve više”, pa kada to odradi, “eto me dolje!” Razgovor se otegao do duboko u noć. Prisećali smo se vremena porodičnog druženja i osobenog prijateljstva porodicâ Đapo, Krivošija i Divjak u Sarajevu.
Rastanak je dirljiv, s obećanjem skorog viđenja u Sarajevu!
Reklame
0 comments:
Post a Comment