Ustao sam u 4:00. prvo sto sam uradio bilo je to da sam izasao na ulicu da vidim kakvo je vrijeme. Umjereno oblacno sto bi rekli metorolozi. Vratio sam se nazad I I krenuo da se spremam. Patike sam par puta provjerio da budem siguran da ce izdrzati taj dan. Uzeo sam svu municiju koju sam imao i jednu bombu, koju sam okacio za pojas. Par puta sam sve sve dobro zategnuo na sebi da ne mlatara oko mene.
Nakon toga sam otisao do komsije, on se isto spremao detaljno, uzeo je sliku od zene i sina gledao u nju par sec i stavio je u dzep. Krenuli smo u 4:30 do staba. Pred stabom je bila guzva, puno ljudi, malo koga poznajem. Usao sam da vidim o cemu se radi, tu dobivam informaciju da se danas ide na deblokadu Sarajeva. Pogledao sam na sat, bilo je 4:35, 8 juni ’92. Dobio sam svjetlo plavu traku, koja je bila parce nekog carsafa. Kazu to vezite na desnu stranu.Ubrzo je dosla naredba da se izdvoje svi oni koji imaju pusku. Nakon par minuta smo se ravrstali, oko 40 ljudi je imalo oruzje, ostalih 60 ljudi je bilo bez oruzja, tek po neko je imao neku imrovizovanu napravu.
Plan je da oni koji nemaju puski idu sa nama, da se naoruzaju kada uzmemo cetnicku liniju. Iz staba se cula Tifina pjesma “Ponesi zastavuuu, Draganee Vikicuuuu, ponesi zastavuuuuu….” Kako je to uticalo na moral vojnika, ljudima su same suze tekle, da je neko u tom momentu naredio napad, mislim da bi svi do jednog krenuli ne zaleci dati svoj zivot.
Sjedio sam na nekoj gredi i posmatrao lica ljudi. Zanimljivo je bilo sve to, malo ko je u sebi imao bilo sta vojnicko. Nisu cak znali ni pusku da drze pravilno, visile su im o ramenu, opustene u rukama ili prislonjene uza zid.
Strah u tom momentu se nije mogao vidjeti na njihovim licima, bili su sretni, zivjeli su u masti, mislili su da ce deblokada grada ici kao sto im je rekao jedan oficircic, koji je tu odrzao govor par minuta prije. Nestao je nakon toga, nije ostao sa ljudima, otisao je u neki od podrumaskih stabova da odatle komanduje. Uniformu niko nije imao osim mene, par njih je imalo sasivene uniforme od satorskih krila, neko samo pantolone, drugi opet samo prsluk, podsjecali su me na sliku koja je prikazivala “Seljacku bunu” na celu sa Matijom Gubcem. U 5:15 smo se postrojili u kolonu i krenuli. Niko nije nista progovarao, bila je mukla tisina, svako lice je pricalo pricu sa sebe.
Prisao mi je neki momcic mojih godina, pita me gdje sam nabavio uniformu. Kaze da je pobjegao od kuce da bi isao danas u akciju. Kako smo odmicali, koraci su bili sve tezi, mene je poceo da hvata strah od nepoznatog, brzo sam se zamarao pa sam istupio iz kolone i sjeo da se odmorim. Odmarao sam se gledajuci u oblake, koji su setali iznad nas, ne priznavajuci granice koje je ljudksa glupost pokusavala da uspostavi…
Reklame
0 comments:
Post a Comment